Svi kojima je Srbija na srcu imaju danas zadatak, dužnost i obavezu da razmišljaju i osmisle najbolje što mogu svoj odgovor na goruće pitanje: kako odbraniti Srbiju?
Kako da je odbranimo posle svega što joj se dogodilo? I, ne manje važno: kako da je odbranimo posle svega što nam se dogodilo?
Jer smo svi mi, bez obzira na naše međusobne razlike, već toliko puta prolazili kroz ono nepodnošljivo osećanje tuge i razočaranja, dok smo nemoćno gledali strašno osiromašenje i uniženje naše zemlje, sve užase takozvane tranzicije našeg društva, rasparčavanje i opšti raspad naše države, propast i stradanje naše domovine, stradalnički put i nestanak naše otadžbine, sve zapuštene i beznadne pejzaže naših zavičaja, međusobnu mržnju i nepoverenje.
To osećanje smo svi doživeli. Svi do jednog.
I bez obzira na to kojoj ideologiji pripadamo, kakvoj politici verujemo i koga priželjkujemo za predsednika i premijera - svi smo, redom, prošli kroz ovo razočaranje stanjem u kome se nalazi Srbija koju volimo, ona čijoj se obnovi nadamo.
I bez obzira na to da li nam je bliži Peti oktobar ili Vidovdan, da li glasamo za ulazak u Evropu ili za približavanje Rusiji, da li živimo u Beogradu ili Čikagu - nema nikoga među nama ko se nije bar nekad upitao: ima li još nade za neku drugačiju, bolju i lepšu Srbiju.
Jer problem nije više u tome da li nam se dopada Srbija u kojoj živimo, da li smo zadovoljni krunom na njenoj glavi i da li nam smeta njen jugoslovenski ili republikanski oblik. Stvar, već odavno, nije u tome da li Srbija naših snova liči na onu čiju sudbinu delimo.
Ne uznemiravaju nas, u ovom trenutku, samo ona već klasična pitanja: da li srpski tenkovi na vojnoj paradi pred Skupštinom imaju ucrtanu petokraku ili dvoglavog orla, da li srpski fudbaleri igraju u plavim, crvenim ili belim dresovima i da li srpsku prestonicu prepoznajemo po Hramu svetog Save ili Meštrovićevom Pobedniku.
Ne, sad nas proganja i prati neko mnogo jače i starije pitanje, koje od nas zahteva iskren i hitan odgovor.
Da li ima nade za bilo kakvu Srbiju?
Da li ćemo, za svojih života, ikad više videti realnu snagu i ponos jedne nezavisne, suverene, vedre i bezbrižne Srbije? Da li će kaldrma i asfalt ponovo odjekivati pod ujednačenim ritmom čizama ma kakve srpske vojske? Da li ćemo ikad još na licima naših sugrađana videti znake bilo kakvog entuzijazma, ma kakve energije, nekakvog optimizma i vere u bolje sutra?
Da li ćemo doživeti da vidimo ikad još ljubazne i požrtvovane srpske medicinske sestre, fine i strpljive srpske službenice na šalterima, dobronamerne i normalne srpske policajce, nepotkupljive srpske sudije i profesore, srpske tajkune koji su spremni da s drugima podele makar mrvice sa svog prepunog stola, srpske ministre koji daju ostavke iz moralnih razloga, srećne srpske brakove pune uzajamnog poštovanja i obostrane trpeljivosti, srpske političare koji ispunjavaju ono što su nam obećali na izborima?
I da li zaista želimo da naša deca studiraju i žive u Srbiji - pa ma kakvo bilo njeno buduće uređenje, ma kako se zvale srpske ulice i bulevari, ma čiji spomenici krasili njene trgove?
Da li ćemo ponovo osetiti solidarnost i pripadnost zajednici, a da nas na to ne primoraju strašna narodna stradanja i uspesi naših sportskih heroja?
Da li ćemo prisustvovati čudu neviđenom: osećanju da je neko još uvek spreman da podredi svoj lični onom zajedničkom, srpskom interesu?
Da li ćemo se podsetiti, uživo, razloga zbog kojih su uopšte građeni Studenica, Hilandar i Visoki Dečani; zbog kojih su se spremali u vojsku svi oni golobradi dečaci i najbolji među muškarcima uoči cerske i kolubarske bitke; zbog kojih su se žrtvovali, propovedali, slikali, trpeli i u Srbiju se vraćali svi naši veliki prethodnici; zbog kojih su svoje stihove posvećivali otadžbini i onako iskreno pevali Rakić i Dučić, Rastko i Vinaver; zbog kojih je Vuk Karadžić špartao Austrijom na drvenoj nozi, a Dositej pešice obišao čitavu Evropu? Sve to u potrazi za odgovorom na isto ovo pitanje. Pitanje odbrane Srbije.
Jer je to pitanje svih pitanja. To da je najvažnije odbraniti Srbiju.
Ne razapinjati je zbog naših sopstvenih grešaka. Ne poistovećivati je sa onim što ju je skoro uništilo. Ne odbacivati sve druge Srbije osim one u koju verujemo. Ne mrzeti, unapred, sve one koji je brane i vole na drugačiji način nego mi. Ne izjednačavati politiku sa životom. Ne tražiti krivca samo na nekoj drugoj strani, već se dobro pogledati u ogledalu onoga što smo mi uradili i propustili da uradimo. I nikako ne gubiti nadu.
A to ćemo postići samo ako budemo imali snage da svoja uverenja, svoja osećanja, sve svoje rane i ožiljke podredimo interesima svoje zemlje. Svoje Srbije.
A to će opet biti moguće samo ako budemo znali osnovnu formulu svakog istinskog patriotizma.
A ona glasi: ne možemo braniti ono što ne volimo. Ljubav prema Srbiji je zato i jedini uslov prava na njenu odbranu.
"Ko nas je ubedio da treba da budemo srećni? Na svetu sreće uopšte i nema, ali zato ima mira, lepote i volje."
Andrej Tarkovski
