Kako smo kakili

-Pogodim ja tezgu u kafani Čarda, ima tome mesec, mesec i po.
-Aha, znam gde je. Malo je van puta, al dobra kafana.
-Jeste, i dogovorim se sa gazdom da spavamo tamo, jer radimo četri dana nedeljno pa da se ne cimamo.
-Pametno...
-I taman negde oko 6 ujutro, kad mi poležemo, gazdin klinac ustane i baba ga posadi na nošu, a minimum pet puta ponovi ''ajde da kakimo'', ''sad će beba lepo da kaki'' i tako to, pa ga ostavi na noši i dođe posle desetak minuta, a mi taman počeli da tonemo u san.
-Čekaj, a kako vi to čujete?
-Pa dele nas samo ona velika harmonika vrata, čuje se kao da ih ni nema. I onda dođe i digne ga i počne ''Jaaao kako smo kakili'', ''što smo lepo kakili'' i ''kako naša beba lepo kaki''
-Čoveče, to je da se ubiješ...
-I jedno jutro ludi Miki basista ustane kad je baba otišla, skine malog sa noše i donese je kod nas u sobu.
-Što jebote? Ne kapiram...
-Iskenjamo se nas trojica i vratimo je nazad pod klinca.
-Auu, ne mogu da zamislim.
-Ulazi baba pa sve po protokolu, ''da vidimo kako smo kakili'', ''jesmo kakili'' i digne malog i samo čujemo TUP, pade baba u nesvest.
-HA-HA-HA-HA!!!
-Nego, jel hoćeš da odeš do Čarde da nam doneseš instrumente? Ono kao, tvoji su i te fore...