Kamermani

Невидљиви, а незаобилазни у свим процесима настајања оптичких илузија, како у надобудном драмском, тако и у живчаном свету ТВ-продукције. Било да се по ен пута возају тамо-амо да би швенковали испочетка (јер нека пијана глумачко-величинска стока није у стању да тачно изговори реплику од три и по речи), било да у хиперактивној атмосфери ТВ-студија или директног преноса покушавају да схвате режисера који треба да синхронизује њих десеторицу (а заправо он први не зна шта хоће) - камермани су ти који, у тој свеопштој лудници, најчешће једини остају разумни.

Да би сачували тај разум у таквој атмосфери опште погубљености (коју филмски и ТВ делатници у интервјуима често проглашавају за "највећи домет људске креативности"), камермани су развили специфичан одбрамбени механизам који се састоји од кратких саркастичних коментара на све оне глупости којима су принуђени да присуствују. Од тих њихових изјава могла би се саставити солидна антологија, али, нажалост, оне су осуђене на заборав, јер не допиру далеко: у најбољем случају, до неког ко се у том тренутку затекао у непосредној близини и имао среће да чује камерманов јетки коментар, испаљен без скидања ока са објектива.

Штета, пошто би, кад би се мерила заступљеност токсичних језика по струкама (али оних културно-токсичних, не простачких), међу највећим фаворитима сигурно били - камермани.