Konceptualni tip emisije nastao sa idejom da kroz priče običnih ljudi ulepšane snimcima zanimljivih pejzaža predstavi televizijskom auditorijumu život u ruralnim oblastima naže zemlje. Za pohvalu, nema šta. Samo... Problem je u tome što su ti obični ljudi u najvećem broju slučajeva najgori seoski đilkoši i krkani. Na njih, naime, prvo naleti televizijska ekipa koju mrzi da se lomata po vukojebini, pa po sistemu daj šta daš postavi par pitanja, a ovi mučenici, zapojeni rakijom i opijeni srećom što će biti na Dnevniku, zasipaju kameru gomilom baljezgarija praveći pri tom vidi mama, na teveu sam facu i pokazujući ono malo preostalih zuba. Na taj način je utisak koji ove emisije postižu sasvim suprotan od željenog. Prosečni smoreni gledalac će pomisliti da na selu žive najobičniji retardi kojima je ekser najveći civilizacijski domet. Ali nema veze, barem se nagledaš lepih predela.
Voditeljka stoji pored neke kolibe sa polupijanim čičom u kasnim šezdesetim. U pozadini se vidi vodopad, mali, ali prelep, atmosferica dušu dala za izlet:
Voditeljka: Šta je najlepše u vašem selu? (mučenica očekuje da će čiča reći vodopad, te da će se priča dalje razvijati u tom pravcu)
Čiča: Pa da ti kaem, najlepše je kad se skupimo ovako nas pešes do deset, ispečemo jagnje ili prase, popijemo gajbu-dve piva i koju rakiju i tako...
V: Ali ima li nešto još lepše?
Č: Paaa, jagnje, prase, kud ćeš lepše, dete.
V: Ali ja sam znate mislila na prirodne lepote.
Č: Pa sve je kod nas prirodno, jagnjad, prasad, rakija, sve je to prirodno i domaće.
V(već očajna): A ovaj vodopad?
Č(zbunjeno se okreće prema vodopadu): A to??? Ma to je tu odavno.
