Katastarsko-lovačke priče

06:30 Кец пали из прве.
06:45 Стигао сам на посао 15 минута раније. Сачекала ме кафа на столу. Сунце греје, а 4. је новембар. Николић је председник Србије. Америка је пред банкротом.
08:00 Неко куца. Улази прва странка за данас.
- Добар дан, господине. - пружа ми кесу са 200 грама кафе и једном чоколадом.
- Добар дан и Вама господине. Не могу да примим Ваш поклон, у супротности је са мојим моралним кодексом. То је мито.
- Ај не зезајте! Мито бекријо! - смеје се он. - Данас ми је леп дан, нисам чекао испред Ваших врата, па реко` да частим.
- Лепо од Вас, али нема потребе, нема гужве јер наши грађани сада све завршавају путем мејла.
- И ја бих, али тек што сам купио нови Делов лаптоп, па док ми инсталирају све што треба.
- Нека, нека, у здравље да користите. Којим послом Ви код мене?
- Треба да укњижим ову парцелу на своје име. То ми је од покојног оца остало. - Пружа папире.
- Изволите, седите. Да погледамо... Ахам... ахам... Вила од 500 квадрата?
- Јес`, мој је отац био гастарбајтер, зидо је из љубави.
- И базен од 100 метaра.
- Воло да плива.
- Екстра... Мераклија. Добро... Ево овако... Да би сте ово укњижили на себе, потребно је да платите таксу од...
Прекиде ме човек: - Ево, уплатио сам - пружа уплатницу.
- Добро. То је један корак. Очева умрлица је доказ да је он заиста умро. Њу ћете извадити код... - опет ме прекиде:
- Ево умрлица. - пружа документ. Већ га гледам мало чудније.
- А... Ваша мајка, односно његова супруга је наследник у случају смрти супруга. Јел она жива?
- Није, она је умрела пре десетину година.
- ``Ту сам те чекао`` - мислим се у себи. - Моје саучешће. Ипак и за њу нам треба умрлица, како не би било... - маше папиром испред мене.
- Еве мајкина умрелица.
- Доооброоо - сад већ озбиљно сумњам да ме неко од колега зајебава са скривеном камером.
- Господине, можда ћу бити индискретан, али откуд знате шта сте све требали да донесете од докумената?
- Па, прочитао сам на огласној табли.
- Где?
- Па овдена, испред канцеларије.
- Баш баш овде?
- Баш!
- Зезате Ви мене!
- Не бих ја, очију ми, ту сам прочитао.
И даље сам у неверици. Јбт, овај има 3 од 4 поготка. До овог нивоа још нико није дошао. Али, као у Донки конгу, Краљицу игрице још нико није прешао.
- Добро... лепо је све ово што сте скупили, него, последње питање и докторирали сте на мојој катедри - имате ли брата или сестру, односно још неког наследника овог лепог богатства?
- Имам 2 брата и сестру, `вала Богу!
- То је добро, али уједно и лоше... - Преплављује ме онај чудан осећај када се осећам лепо што ћу некоме да саопштим нешто ружно, иако знам да сам ђубре, али јаче је од мене... године рада су убиле оно мало човека што је било у мени.
- Како то мислите лоше? Шта је ту лоше?
- Како да Вам кажем... И они су законити наследници имовине, па све ово морате да поделите на 4 дела. То значи године суђења, процеси, онда деоба једне WC шоље на 4 једнака дела, свакоме по 25 метери базена, снајке ће се хватати за косе, зетови ће ломити руке и ноге... једном речју - гром и пакао!
Човек ме гледа са смешком на лицу.
- Тој се неће деси! - гура ми папир под нос.
- Шта је ово?
- Сагласност осталих наследника да се одричу имовине у моју корист.
- Зезаш.
- Јок ја.
Загледам папир.
- А где је печат? - осмехујем се.
- На другој страни. - попиша ме.
- Оно јес... - загледам га. - А јел прави?
- Најправији који постоји.
И даље загледам печат. Узмима лупу... Ма мени ово смрди...
- Оверено у суду?
- Да!
- ЗАЈЕБАВАШ!!!
- Не, бре, све по пропису.
Окрећем се нервозно на столици.
- Миловане!!! Миловане!!! (тај ради у канцеларији до моје, један дркаџија геометар који не може да потрефи ни врата колико је пијан рано зором, а камо ли да премери терен како треба)- дерем се као магарац. - Што ме зајебавате? Па није први април, није ми ни рођендан...
- Ко те зајебава? - Зачуђено ће човек.
- Реци роде ко те је наговорио на ово?
- Ники бре, дошо сам да завршим посо ко сви људи.
- Ко је Ники? Никола? Јао пиздооооооооо! (Никола је мастиљара правник од преко пута, иначе велики зајебант)- Дерем се и даље. - Никола, доста спрдње! Па људи чиме сам ово заслужио! Ајде, ајде изађите!
- Куј да изађе господине?
- Па ови твоји што терају шегу са мном. Само да још искочи и Карамела са оним педерским качкетом па да вас све побијем.
- Ја не знам о чему Ви причате, али ако може, ја бих да ми ово обавимо па да ја идем мојим послом.
Трго сам пола чаше вискија што ми ономад донео гастоз Мајкл Јовановић када је вадио документа за свој аеродром у сред села без струје.
- Ја не могу да верујем... Јел Ви сигурно нисте из екипе што ради скривену камеру? - питам у неверици.
- Аман, па нисам, човече, дошао сам само да укњижим ово.
Лупам му печате, као у сну, као у магновењу. Na ovome svetu mogu da kazem sto se desava, to nije istina.. mislim na ovome svetu sto bi naglasio da propaganda sto vecina kazu da o ovome, nije istina. Губим се.
Човек узима своје папире и креће ка вратима.
- Чекајте! - вриштим успаничено.
- Да?
- Чекај роде, има још нешто.
- Које?
- Фали ти један папир.
- Који папир сад, кад сам све донео?
- Ево овај - вадим из ормара најскупљи висики из своје колекције донација митоманских странака које су хтеле преко реда и преко закона да им се среди пола метра јебене њиве или неки усрани камен међаш око кога се мрзе и кољу са родбином и комшијама већ вековима. Флашу увијам у шарени папир и пружам је човеку.
- Хвала, нисте требали. - љубазно ће он.
- Не, Ви нисте требали... да долазите. Нико ми неће веровати у ову причу. Јел могу да Вас замолим за једну заједничку слику, да је урамим?
- Наравно!
- Птичица!