Kampovanje na često divljim lokacijama (jer nisi još toliko ekonomski svestan značaja rente, pa te boli kurac da plaćaš 100 dinara po osobi, 300 za šator, 300 za struju, 200 za kola) pored nekih reka, jezera i estuara nosi sa sobom ovu rak-ranu.
Pošto je jedna polovina kampera nesposobna da napravi normalan divlji kamp, a druga polovina pijana i pre po polaska, neki genije mora da zalegne kad ga san obori na goloj zemlji koja je svojevrsni dormeo za leđa i kičmu.
Iz zvučnika: Da sam srećan ne bio pioooooooo...ja sam ljudi, što bi krio.....da sam...
A: Pa de si bre, bemudete, ustaj ajde, da raspalimo ovaj roštilj...
B: A? Šta? Jao....
A: Ajde bre (bam, pogađa ga lopta za bazen u glavu)...pizda li ti materina žbevačka, sad kad dođem ima da te davim u Vlasinu...ajde bre brate, koji ti je kurac...
B: Ma oni bre juče, jebao ih...uspavao sam se negde kod "Malo, pomalo, ti mi uze srce..."
A: U ti si dobar, ja sam dočekao i: "Vetrovi me lome..."
B: (Konačno ugleda lika koji je pripremao kamp uz pomoć vinjaka): Jebote, jebem vas sve, i muziku i državu, jel se ovde postavlja šator, ko da sam na stepenicama spavao, pogledaj...
A: ahahahaha, dobro si mesto izabrao, kolki bunar od rupe, tačno ti je bulja tu propadala, ajde brate, roštilj čeka...
