Ko da si celu noć zobao mešavinu peska pustinje Gobi

Tumaram pustinjom. Sam. Čudni pustinjki čuvari okovani cikličnom mešavinom sazvežđa veliki medved i mali pas jure me na svojim antimaterijskim monomagnetnim tokenima aludirajući usput da smrt Ipčeta Ahmedovskog nije bila uzaludna.
Međugalaktički mač zabio sam u petu svoju blokirajući brzogalopirajući bol koji je strujio mojom hartiijom od vrednosti.
Okrenuo sam se nazad i video hordu razjarenih hiperaktivnih stonoga dok mi je Bugarin zabijao nož u leđa u milisekundama nepažnje moje. Sasvim očekivano.

U toplesu stajala je Ruška Jakić mazeći besnu alpsku kozu u međunožju podno Karpata.
Pobegoh uz pomoć stare šifre levo levo gore gore krug i uradih fataliti intergalaktičkoj manjini ciklama sopova, kao što sam svojevremeno kod Joce astme u igraonici '98 dok je vanvremenska frizura Peđe Mijatovića stajala pred prečkom.

Okupah se posle u suzama kopača kristalne tunjevine dok mi je suncem okovana kraljica leda češljala meku postelju satkanu od mesečevih zraka i tame dovežene iz Rumunije na vašar u Rumi.

Sejo Kalač zavijao je na pločastog mungosa dajući Bosansku melodramu čečenskoj dlakavoj kurvi koja je gurala paklenu pomorandzu Stenlija Kjubrika u reproduktivne organe.

Bio je lep i sunčan dan.