On zna kako se živelo tada. Malo je radio, malo više uživao, išao na radne akcije ali i na more dva puta godišnje, jednom na zimovanje, par puta u banju. Ne kažem, živelo se, zna on o čemu priča. Ali njemu je krivo sto se više ne živi tako. I on će baš tebi da objasni u "hiljadu zašto, hiljadu zato" zašto.
On je postao zarobljen u vremenu, u jednom momentu njegova bit je izgubila svrsishodnost, i njemu je od sata ostala samo kukavica koja ga jednom godišnje trgne iz stanja obamrlosti da bi udario još jednu reckicu na životnom stablu, koje će uskoro verovatno biti posečeno. I dalje ne može da se navikne (kao sto nikada neće ni moći), na to da je nekada imao, a sada mu je od svega ostala samo stara Lada Niva i prenatrpan dvosobni stan.
On zna da ti nećeš da radiš. Kako je on pešačio čak do Niša zarad dvodnevnog posla (od kojeg je posle hranio devetočlanu porodicu tri meseca), a tebe mrzi da siđes po hleb? On je išao pešaka u školu. Kroz koprivu. I sneg. Ti kasniš na bus. On se oženio sa 23 godine i pet godina radnog staža. Odmah posle faksa. E moj ti. A od čega se sastoji tvoj život?
Pričaće on, izlagati u nedogled, kako je on tada i tada mogao to i to, iz prostog razloga jer je tada mogao, a sada ne. I mogao je to na pošten način. Oni nepošteni zna se gde su završavali. To mu je samo i ostalo iz jednog skoro-zaboravljenog vremena, jedne epohe njegovog života kada je znao zašto živi i zbog koga, to sećanje. I to ga boli. A ti? Pa šta da ti kažem, ćuti i slušaj. I ti ćeš jednog dana nekome pričati kako je tebi bilo u Borisovo vreme... Ili Slobino... Svejedno...
