Stara i vrlo poučna narodna izreka iz kategorije onih kojih se obavezno treba s vremena na vreme setiti. Zna se, uostalom, gde je mesto jednoj pevačici - u kafani, u klubu, u operi ali ni slučajno i u tvojoj kući. Razloga za to ima na pretek ali je sigurno jedan od ozbiljnijih taj što opština NE OBELEŽAVA GROB, pa sad vi vidite.
2056 god, Monako
- Bonžur, Žil...
- Bonžur, Pjer...
- Pa, kako si, mon ami ? Šta ima novo chez toi ?
- Pa, ništa specijalno, pravo da ti kažem, sem toga da je umro onaj...ma, znaš onog tenisera odnekud sa Balkana koji je stanovao preko puta mene, kako se zvaše...Kovak, Dovak, nije ni bitno... eeee, pa umro je juče.
- Aha...sećam ga se maglovito - bio je, čini mi se, sjajan teniser kada je bio mlad...
- Da, da. Zaista je fantastično udarao tu lopticu, čak i previše - ako mene pitaš...
- I dobro, kad je sahrana? Ići ćeš, naravno...
- Nažalost ne. Vidiš, ne znam da li ti je poznato ali on se još kao mlad oženio jednom pevačicom. Mislim da se zvala Baklavac, Pikavac - tako nekako. Bio je dugo vremena veren sa jednom jako finom devojkom, pametnom, lepom, obrazovanom, govorila više jezika..., ali ga je ova jednostavno preotela i... ma, šta da ti kažem - sve mu je uzela, sve, Pjer! Zbog nje je potpuno ostavio tenis i biznis a ona ga je ostavila posle punih deset godina braka zbog nekog svog bivšeg kome je falila jedna ruka - ma, Balkanci, mon ami.
- Ne razumem. Zar mu nisu ostale bar neke pare, mislim, za crne dane...?
- Ma, jok. Šta da ti kažem kada država Monako plaća prevoz njegovog tela do otadžbine a nisam siguran šta će dalje da bude...
- Neverovatno, mon ami...
p.s slično su prošle i kolege Živojinović, Rađen i Tošić.
