Situacija u kojoj se uveravaš u prevrtljivu prirodu narodnih umotvorina stvorenih u epska doba kad se devojci prilazilo na konju u galopu i odvlačilo je se u grmlje i bacalo na kožuh, pa odmah prelazilo na močuganje, a devojka bila srećna što ju je spopao takav junak.
- Ćao, ja sam Bleksi... a ko si ti?
- Marina.
- Hm... Marina, pa kako te celo veče nisam video?! Kakva kosa, a tek oči što imaš... gde si se to zavukla, istina žurka je kolaps i gajba je malo memljiva i ljudi su musavi... hm, vidi vidi...
- Pa tu sam bila... ne umeš ti da gledaš.
- Pa mislim nemoguće...
(Preko ramena proviruje Duksi)
- Marina, ja sam Duksi... ja te celo veče gledam...
- Stvarno? (trep trep) ... ja sam mislila da...
- Jeste, Marina, i stalno sam mislio...
- (Bleksi šapatom): Šta kenjaš, bio si celo vreme sa mnom, nadvlačio si se za votku sa Canetom...
- Ne, Marina, ja sam te video, i baš kažem sebi: Kakva kosa... jel sama peglaš kosu fenom ili ideš kod frizera?
- Pa kod frizera, znaš, onom okruglom četkom mi izvlači, ne bih ja to mogla sama, kosa mi je, znaš, gusta, baš je gusta...
- Gusta, kažeš... Bleksi, idemo Marina i ja malo da prošetamo iz ove kiseline...jel tako, Marina, šeta ti se po svežem vazduhu?
- O, da, baš bi' malo prohodala, bole me čukljevi već od ovog stajanja...
- Eh, pa dobro, nisi baš morala čukljeve da mi spominješ... Bleksi, kontroliši Caneta, znaš da postoji opasnost da oslepi kad nagazi po votki. I ne daj mu mnogo limuna da trpa, udariće ga kiselina...
- Mr'š!
