Pitanje koje postaviš sebi kada, onako drogiran, sagledaš stvari "objektivno". Sediš u parku, slušaš uličnog svirača, i gledaš. Samo gledaš.
Gledaš žene, lepe i mlade, i razmišljaš o svojim promašenim ljubavima. Gledaš direktore, i porediš njihova Gucci odela sa svojim jeftinim trenerkama. Gledaš kako ljudi šetaju pse, i misliš o svojoj plavoj ruskoj mački, koju nikada nisi kupio. Gledaš neke matorce na klupi, i pitaš se da li ćeš doživeti, uopšte, to doba? Gledaš puža i vidiš sebe, kako se mrcvariš kroz život, ostavljajući samo sluz za sobom. Gledaš druge, a u svima vidiš samo delić sebe.
Zajebi to sve, kad ti ne znaš da skopiš te deliće. A dok ih ne sklopiš, ne možeš da vidiš celokupnu sliku. A celokupna slika je, verovatno, slika Strašnog suda. I onda, kad sve to sagledaš tvojim buđavo zelenim očima, zapitaš se: Ko sam ja uopšte?
O nekupljena plava ruska mačko, o ti što izmami mene da udarim krs' na ovu defku i nasmeja me dobro...