Kod tašte na Slavi

Уредно си посађен негде пред крај софре, између Здравка, тастовог колеге с посла, добричине, и таштине комшинице Славке која те мрзи скоро исто колико и сама г-ђа Исконско Зло. Преко пута су таштина сестричина и онај њен шмокљан, дакле - идила.
А терен познат, столове си својим рукама склапао, прасе ипек'о и исек'о, пиће на својим леђима изнео. Оне пилећа чорба и две врсте колача су једино што твоја жена зна да направи и теби су се давно огадили. Зато занемарујеш клопу, фокусираш се на течно агрегатно стање при руци (јер тебе не служе, пијеш шта има на столу). Форсира те Здравко, а и теби мило да га боцнеш: ''Здрав се, Здравко!'', али прекаљени је то борац, мези он: ред сира, ред сувога меса. Јок ти!
Причају гости како се некад овде славило, како је ова кућа часна и поштена, како ташта увек најбоље украси Славски колач и како је њена розен торта ипак мало боља од осталих, као да коре не купују од истог произвођача. Од усиљених хвалоспева теби се повраћа на лакат, а скоро и на уста, јер Здравко само долива, шта дохвати.
Утом те алкохол стиже својски и ти се неопрезно упушташ у замку загореле сарме, иако тврдиш да фил још увек може да се једе. Стрељачки вод у облику таштиних очију те одмерава од груди према темену. Ти махинално са чела бришеш фиктивно 'Х' којим си обележен, наврћеш још једну на екс и преко мобилног наручујеш песму на ''Радио Гогију'' са честитком следеће садржине: ''Драгој ташти Грозди и њеним гостима, Славу честита зет песмом 'Нек цркну душмани', а својој фамилији жели безбедан повратак кући и нек претресу џепове да им стара вештица није опет нешто наврачала''. Ту ти се већ прекида филм, Здравко сипа ли - сипа, кажу да си наредио свима да ћуте док гледаш текму ЛШ коју ни немаш на тикету, обузима те алко-навијачки делиријум и у гротлу врућег, гостујућег стадиона, поново се, из једног гласа, ори она стара, што у срце дира:

''ПУНЕ ТРИБИНЕ ЛУДИХ НАВИЈАЧА...''