
Необјашњив друштвени феномен, присутан у свим сферама, од породице, преко фирме, до државе (па и шире).
Принцип: где год имаш два или више субјекта истог статуса (деца, потчињени, сарадници...) и исте функције, а различите поузданости, увек ће дебљи крај извући онај ревносни, док врдаламу једноставно прихвате таквог какав је, а његова непоузданост се урачуна у тајминг заједничких активности.
Штавише, кад се деси да онај поуздани омане (а дешава се и најпоузданијима), то се доживи као смак света, а на њега се сручи дрвље и камење. Његово логично питање: "А како онај други стално, па ником ништа?" до дана данашњег чека свој здраворазумски одговор.
STR Monte Carlo :D
– УБИЋУ ГААА!!!
– Кога, бре, газда? Шта је било?
– Зоки, идиот, реко да ће јутрос да довезе цигаре и жваке, а види колико је сад сати, а њега још нема!
– Ау... То не ваља. Никад му се досад није десило, увек је био тачан ко швајцарски сат... Јеси га звао, да видиш шта је?
– Нисам! И нећу, не интересује ме. Како је могао ово да ми уради?
– Кхм... Немој тако, газда. А кад те Раде Стаклени испали и по два дана за зелениш и воће, то ником ништа, а?
– Стаклени? Па такав је одувек, шта ћу му...
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
pronašla se i omiljenila