Posjete rodbini tokom nekog dužeg putovanja ka nekom srećnijem cilju. Rodbina je obično zavučena po svakojakim brdima i dolinama, u kojima je put napravljen još dok je Maršal bio na vlasti i od tada nije diran. Srećniji cilj u vidu mora, planine ili bilo kog drugog vida zasluženog odmora postaje sve dalji sa svakim otkucajem babinog sata iz pretprošlog vijeka ili kuckanjem čašica sa polupijanim dedom.
- Baba Borka?
- Jok, loš put do nje. Tamo bi i koza nogu slomila dok dođe do nje.
- Dobro, onda tetak Radule?
- Kod njega više nikad dok se mali ne oženi. Onda ga zovemo na svadbu.
- Zbog pa...
- Zbog para.
- Dobro. Baba Mitra?
- Koja?
- Dede Radosava pokojnog žena.
- Aha. Može. Ona je bješe šećeraš?
- Jes.
- Njoj onda one stevije kakve, kako se to zvaše, imaju oni neke čokolade. Kad je pomenu, hoćemo kod tetka Tiosava?
- Nećemo. Poslednji put kad smo bili toliko se napio da te je pitao "Jebeš li ti ovu, ljubi tetak?" dok je pijanim prstom pokušao da pokaže na mene.
- Dobro, šalio se tetak, šta sad... Dobro, dobro, ne moraš tako da me gledaš, nećemo kod njega.
- Drago mi je da smo se tu složili.
- Jesmo. Aj dalje.
- Deda Dragorad?
- Jeste malo podaleko od glavnog puta, ali može. Nije vidio djecu dugo, pašće neka para za njih.
- Možda za novi mikser?
- Ili novu bušilicu?
- Dogovorićemo se.
- Dobro, aj dalje.
- Koferi?
- Spakovani.
- Zovi djecu i Bog nek nam je u pomoći. Ajmo na more.
