Sigurno ste čuli, imate ih u okruženju ili znate za ovakve ljude. To su najčešće neki manje bitni poznanici ili prijatelji koji, u toku razgovora, moraju ostvariti bilo kakav oblik fizičkog kontakta rukama sa vama. Da li je fetiš ili nesvesna potreba ne zna se, ali takvi gestovi ne mogu da vas ne stave u neprijatan položaj i na sve načine tražite izlaz iz kurtoazne konverzacije. Bilo da se radi o nepuštanju šake prilikom rukovanja, zagrljaju oko vrata, držanju za podlakticu, vama biva sve neugodnije što se razgovor više zahuktava, a kontakt biva sve prisniji, tako da čak i prolaznici okolo počinju da bacaju čudne poglede. A vi samo želite da vas pusti!
KS: - 'De si bre prijatelju, sto godina te nema? -
Ja: - E, šta ima Srle? - (čupam desnu šaku iz klinča zvanog rukovanje i stavljam je u džep).
KS: - Jao kad već pitaš, matori, odem ti ja kod one Sanje u petak, jel se sećaš nje, ona mala što je nekad živela u kraju, a sad izgleda da se raspametiš... i kažem ti, odem ja do nje sav važan... -
Ja: - E majstore, ja žurim inače... - (pokušavam neprimetno da preotmem nazad zgrabljeni biceps).
KS: - Slušaj bre... i uletim ja kod nje u gajbu, sve fino, pićence, muzikica, krenem da je skidam polako... jao matori, kakva je... kad ono zvoni neko na vrata, ni pet ni šes' nego njen ćale, čika Mirko, ja nisam ni znao... -
Ja: - Srđane, brate, prestani da mi masiraš rame! -
