U moje vreme, to nije moglo da bude. Ne zato što smo mi bili protiv te rabote, nego jednostavno što nije bilo šta da se kosi.
Ceo dan bi trčali kao muve bez glave po igralištu. Vije, fudbala, odbojke, ili jednostavno- trčanje. To su bili glavni uzroci blatnjavih, a ne zelenih pantalona. Na auto-putu nema trave. Od prašine nije moglo da se diše. A ni da se vidi.
A danas prolazim kraj igrališta i čujem kosačicu. Bacim pogled, kad neko kosi igralište. Igralište, na kom nije bilo trave deset godina. A sad, do kolena. Jedan golić leži na zemlji, a drugi je jedan od komšija uzeo kao stub za ogradu. U moje vreme bi mu verovatno kamenovali kuću. Sada nikoga nije briga.
Prosto ne mogu čudom da se načudim.
Čuj, kose igralište... Svašta.
