Суштински најбитнија ствар. Оно што се рачуна, јер кога боли курац што си оставио срце на терену ако те Кроација расточи к'о жировна крмача вратницу. Мислиш да ће некога да занима што си са четри године писао латиницу и ћирилицу и знао све шеге и пошалице Љубивоја Рчумовића напамет? 'Оће боли га курац у рутаво дупе, даће ти лопату да трпаш три па један песак и цемент у мешалицу. Јер ниси искористио потенцијал. И искрено, ко те јебе, имао си шансу али било ти је тешко дићи дупе и урадити нешто корисније од попуњавања тикета или дрвљења патана по седми пут на слике Марије Каран из Кенгура.

Ако си поверовао да таленат стварно мора да избије на површину, онако сам од себе, срећно ти било. Можда ти затреба док будеш лопатао говна за некога кога мрзиш и знаш да је рођен неспособнији од тебе. Али такође и знаш да је он своје минималне таленте искористио и успео, само нећеш да признаш себи. Лакше је да кажеш да је украо или му тата купио или је имао среће. Гле му курца, неправде.

Признај лепо себи, могао си, ниси, и сам си за то крив. Имао си нула-нула и шансу на петерцу ал' си засрао крајњи исход.

Крајњи исход је онај пут који изабереш на раскрсници живота, лево или десно. У почетку ти је можда свеједно, али на крају свега ти је тај крајњи исход врло битан и увек ће ти се чинити бољом солуцијом да си изабрао ону другу страну уместо ове твоје.

Основну школу се провлачиш и тераш своје родитеље да се црвене. Јебига, рат је крив а не мој јединац. Да нису падале гранате '92 не би он падо из 6 предмета у 7. разреду основне ( укључујући и из веронауке). Средњу да не помињем, а о факултету да не помишљам. Завршаваш ко навијач/наркоман/ситни лопов, исти ти је курац, проп'о си и овако и онако. Крајњи исход – ФЕЈЛОВО СИ МАЋОРИ.

Основну си примерно дете, све петице. Ниси чак ни изосто док је Звезда/Партизан и њихово лудило окупирало твоју селендру од града. Био си онај који је пријављивао момке који су наведени у првом примеру. Средњу си ђак генерације, факс завршаваш са просеком 9.82. Имаш неки мизеран посао у односу на твоја очекивања али довољно за неку „курвештију“ како тврди твоја мајка која је њеном сину прваку изродила двоје копилади и уништила му каријеру и живот. Возиш неку Алфицу у најбољем случају Голфа четворку. Све у свему – НИЈЕ ЛОШЕ, АЛ МОЖЕ И БОЉЕ.

Први лик презире другог. За њега је она иста штреберчина којој је разбио нос јер га је пријавио. Други пак поносно кличе првом да није распали наркоман који живи на грбачи стараца који су пукли по живцима од његовог живота, или у најбољем случају у гарсоњери са тапетама од 25 квадрата у Борчи. Али опет, први понекад утучен од ко зна чега помисли како би било да је сео једном у животу и прочитао лектиру, а други замисли да је и он могао побећи на ону текму, можда би и боље било. Све у свему, увек она иста дилема.