Kratak pogled vozača na semaforu

30 секунди. Толико је потребно заокупљеном возачу да нагура мисли у подсвјест док стоји на прагу новог правца, чекајући и вјерујући да ће му машина дати дозволу за његов даљи живот, само је толико потребно за сиже живота, толико контрастног у његовим дијеловима, просто, незадовољавајућег. Скоро протраћеног. Од свих безграничних могућности у почетку, до кошуље на којох се назиру трагови доручка, и њеног власника на семафору. Возачев поглед ће радознало бауљати около, док се не поклопи са нечијим туђим, готово исто празним. Могу се видјети толике сличности међу погледима, снови, хирови и надања, кишни дани без кишобрана. Као да је суштина универзума у погледу двије једнике скоро копираних путева, који су на крају довели довде.
Обојица скрећу поглед, посрамљено (и погрешно) размишљајући о интими тог погледа, као да су га водила два потпуна супротна човјека. Избјегаваће то убудуће.