Hodati brzinom hramljuće kornjače, bez imalo volje za stizanjem do cilja iz dva razloga, kurobolje i ređe, straha.
- 'De si Pajo, sto godina te nema?
- Evo. Ti?
- Ma krenuo kod Tanjinih, ona je već tamo. Sprema tast neku večeru i tako...
- Fino.
- Što si smrknut?
- Ma nisam, čini ti se. Zvali me nešto ovi moji, opet ispao neki cirkus. Ćale skinuo antenu sa krova, keva htela da gleda neke Turke pa se posvađali. Keva se sad pakuje, kao odlazi od kuće, a ćale joj ne dozvoljava. Izvadio pušku, uz'o kominjak iz podruma i seo ispred kapije. Keva me zove, kuka i leleče pa rekoh da odem da ih smirim malo, bla bla...
- Kako "bla bla"? Nije to zajebancija. Aj pali, da te ne zadržavam ja onda.
- Ma gde nije. Nije im prvi put. Slobodno pričaj, imam ja vremena.
- Ma imaš ti, al' ja nemam. Bolje da idem dok se moj tast ne smrkne tako k'o ti.
- Važi onda. Ajd i ja da kratim put polako.
