Najslađa reč koju svi pamte iz detinjstva. Deminutiv eurokrema. Bilo da je u pitanju Takovo, Cipiripi, Nutela ili Fineti, sve zajedno ih je krasila ova prekrasna reč koja je govorila mnogo toga. Kremče.
Za kremče su se mnoge suze prolile, sa čime su pogotovo upoznati oni koji imaju stariju braću i sestre ili pak oni koji su muku mučili sa bar jednim halapljivim roditeljem, da ne kažem alom. Najslađe je nekako bilo ono malo pakovanje od sto grama, ono što baka kupi kada ujutru ode po hleb, kao iznenađenje za sanjivo dobro jutro. Da l' što je bilo maleno, ko će ga znati, ali imalo je neku draž pa je tako i najviše boleo nestanak istog.
Što se tiče vedrije strane, o tome ne treba mnogo trošiti reči. Kremče je bilo glavni faktor podmićivanja od strane te iste braće i sestara. Momentalno zaboravljaš koga si video sa pljugom, ko gde krije "Pan erotiku" i ko se kad iskrao kroz prozor za u grad posle zabrane roditelja koji su ovaj magični proizvod koristili kako bi te motivisali da pojedeš i najomraženije jelo. Ti si jeo, zaboravljao na odvratan ukus neke smrdljive čorbice i ko zna čega još, a jeo si jer si znao da te čeka negde, u nekoj fioci, samo tebe da ga malom plastičnom, nazovi kašičicom koja je išla uz njega, pojedeš i doživiš trenutak koji ćeš da prepričavaš i svojim unucima.
Sinonim za sreću i radost, ukus koji se ne zaboravlja, reč koja se zauvek pamti, antidepresiv koji i dan danas deluje. Jednom rečju - Kremče.
