Kros RTS-a

Proleće uvek nosi sa sobom gomilu uspomena, prve ljubavi, zaljubljivanja, školski kros. O ovom događaju se priča još mnogo ranije pre nego što dežurni učenik zakuca na vrata učionice sa obaveštenjem o tačnom datumu održavanja i napomenom da se moramo pojaviti u opremi za fizičko - crnom šorcu i beloj majici. Uvek sam radosno dočekao tu vest jer se taj dan skraćuju časovi.
Đaci svih razreda se okupe taj dan u školskom dvorištu. Užareni takmičarski duh se provlači kroz vazduh. Tu su svi. Dvoje po dvoje u koloni nestašno koračaju prema odredištu trke, dok ih nastavnik bezuspešno prekoreva i poziva na mir. U grupama uvek se ističu visoki momci, favoriti, nabreklih mišica i čvrsto vezanih pertli, spremni za pohod na diplomu i sendvič koji dobija pobednik. Dok im sa druge strane koketno prilaze mladi devojčurci.
Ja nisam pripadao tim favoritima. Uvek sam bio dezerter. Nisam bio ni debeo niti sam imao astmu već jednostavno nisam hteo da se znojim taj dan. Više sam voleo da gledam starije devojčice. Utegnutih šorcića lepo su izgledale. Pojedine su imale i sise lepo dekoltirane sijale su na suncu. Zauzimao bih najbolju poziciju uz ogradu gde sam posmatrao. Pravo zadovoljstvo i praznik za oči je bilo gledati ta nabrekla, oznojena nedra kako poskakuju u ritmu trčanja reflektujući zrake sunca. U vazduhu se osećo miris vrelih devojačkih izdisaja i slepljenih od znoja guzica.
Nakon krosa sabirali su se utisci. Često pitanje je bilo "koji si stigao". Ja sam takođe sabirao utiske Tijana, Jelena, Marija, Ana...
Voleo sam taj kros.