Omiljena igračka svake devojčice. Krpica. Sa narandžastom kosom od konca za tkanje. Sa dugmićima na heklanoj haljinici. Napunjena vunom, perjem ili sunđerom. Sa izveženim očima, ustima isfircanim u osmeh, sa par tufnica na obrazima nacrtanim flomasterom.
Dugo devojčicin najbolji ortak, poverilac, pratilac, ispovedač. S njom spava, nosi je svuda, čak i kad piški zato je mama morala da napravi i njoj nošu.
Ponekad je u ljutnji baci ili očupa, izlupa joj šamare imitirajući odrasle...
Ali lutka ne plače. Nju ništa ne boli ... Ta to je igračka. Samo joj, možda, ispadne dugme, ili se rasplete oko, otpadne ruka. Osmeh ostaje.
Al' sve će to mama opet zašiti i popraviti kad je se devojčica uželi...
A onda devojčica odraste... Zaboravi na Krpicu. Spakuje je u neku polu-otvorenu kutiju koju odnesu na tavan. Dođu neke Milice, Dragane, Maje, Sanje, Nevene ... pa krenu u obdanište.
Krpica se smeje.
Onda dođu i neke Jelene, Miljane, Emine, Nataše pa pođu u školu.
Potom dođu Marije, Minje, Jovane, Vesne, donose joj šminku, odeću, spremaju se i idu u grad. Devojčica je sada devojka. Krpica je mala. Ona ne može ići.
Krpica se smeje.
Zatim dođu Jasna, Suzana, Lana i krenu na fakultet. Krpica ne ide. Krpica je neobrazovana, prosta i dosadna.
Krpica se smeje.
I najdenom, posle izvesnog vremena dođe neki Miloš.
Devojčica zaboravi ostale kao i Krpicu. Sad je Miloš sve što je bila Krpica. Sad spava sa Milošem. Sad je žena.
Krpica se smeje.
Ne prođe puno vremena al' ode i dođe još par Miloša, dok jedan ne ostane jer je zaboravio nešto u njenom stomaku. Onda joj stomak raste i raste, a kad prsne dođe neki Andrej što stalno plače.
Uskoro dođe Ivan, i konačno Katarina. Devojčica je sada majka.
Krpica se smeje.
Onda dođu Milani, Vlade, Gorani, Svetlane, Danice pa idu na posao. Pa slede svađe s Milošem kad se vrati. Pa se pomire. Pa ono troje rastu. Pa idu na izlete, večere, svadbe, sahrane, krštenja, kod lekara, u prodavnice, na pijace. Pa jedu, spavaju, piške, kake, rade one stvari, nekad se razbole. Pa traže pare... Pa još puno Pa.
Onda Andrej, onaj što je stalno plakao zaboravi nešto kod neke Ljiljane. I njen stomak raste. I dođe neki Marko... Devojčica je sada baka.
Krpica se smeje.
Prođe još dosta godina, dođe još ovih i onih, mali narastaju, veliki nestaju...
Devojčicu pronalaze na podu. Dok je nose u nekakvoj kičastoj kutiji svi plaču. Dolaze do nekog čudnog mesta gde je iskopana rupa. Dok spuštaju kutiju neki Joankije jezivo nešto peva i priča. Na kutiju pada poslednja lopata zemlje.
Devojčica je sada mrtva.
Krpica se smeje.
Beskičmenjak, ali ne u kontekstu pizde, već zbog mogućnosti da čovek nema krštenu kost u telu jer su pokreti njegovih udova očigledno u koliziji sa komandama koje zadaje mozak. Ruke i noge krpene lutke prave takve kretnje da zaista izgleda kao da su samo prišivene za telo sa potpunom autonomijom.
Kada sedi miran, opasnosti nema, ali zato bavljenje sportskim aktivnostima ili pokušaj ćuskanja prilikom izlaska, sa sobom nose bezbrojne opasnosti kako za krpenu lutku tako i za one koji su sa njim u društvu.
Doduše, ne treba ga mešati sa Gumifleksom, jer niti je pokušavao da sebi popuši kurac, niti je uspevao da poštedi sebe modrica i masnica posle padova niz stepenice.
- Dobro bre Marko, gde si do sad? Čekali smo te ispred kluba više od pola sata i na kraju nam dopizdelo, pa smo ušli bez tebe.
- Nema veze, nisu me mnogo smarali na ulazu... Čekaj malo, što si pustio Paju da igra? Jesi li normalan?
- Ma nisam, eto ga tu... U jebem ti, pa kad se iskrao mamu mu namazanu?
- Šta kad se iskrao? Pa odlepi pogled od Neveninih sisa, pa ćeš primetiti. Brate znaš da je Paja krpena lutka, sav je neartikulisan sa rukama i nogama, kao da su mu prišivene za telo. Napraviće neko sranje.
- Šta odma' paničiš koji kurac? Igra dečko sa ribom, nikome ne smeta.
- Trenutno ne. Ako zakači konobara, biće problema. Još više će problema biti, ako zakači nekog od mrštavaca koji su trenutno oko njega. Dok mi njima objasnimo da je zec zec, odoše muda, a onda ćemo pod borbom morati da se probijamo do izlaza.
