Krpena lutka

Omiljena igračka svake devojčice. Krpica. Sa narandžastom kosom od konca za tkanje. Sa dugmićima na heklanoj haljinici. Napunjena vunom, perjem ili sunđerom. Sa izveženim očima, ustima isfircanim u osmeh, sa par tufnica na obrazima nacrtanim flomasterom.
Dugo devojčicin najbolji ortak, poverilac, pratilac, ispovedač. S njom spava, nosi je svuda, čak i kad piški zato je mama morala da napravi i njoj nošu.
Ponekad je u ljutnji baci ili očupa, izlupa joj šamare imitirajući odrasle...
Ali lutka ne plače. Nju ništa ne boli ... Ta to je igračka. Samo joj, možda, ispadne dugme, ili se rasplete oko, otpadne ruka. Osmeh ostaje.
Al' sve će to mama opet zašiti i popraviti kad je se devojčica uželi...
A onda devojčica odraste... Zaboravi na Krpicu. Spakuje je u neku polu-otvorenu kutiju koju odnesu na tavan. Dođu neke Milice, Dragane, Maje, Sanje, Nevene ... pa krenu u obdanište.
Krpica se smeje.
Onda dođu i neke Jelene, Miljane, Emine, Nataše pa pođu u školu.
Potom dođu Marije, Minje, Jovane, Vesne, donose joj šminku, odeću, spremaju se i idu u grad. Devojčica je sada devojka. Krpica je mala. Ona ne može ići.
Krpica se smeje.
Zatim dođu Jasna, Suzana, Lana i krenu na fakultet. Krpica ne ide. Krpica je neobrazovana, prosta i dosadna.
Krpica se smeje.
I najdenom, posle izvesnog vremena dođe neki Miloš.
Devojčica zaboravi ostale kao i Krpicu. Sad je Miloš sve što je bila Krpica. Sad spava sa Milošem. Sad je žena.
Krpica se smeje.
Ne prođe puno vremena al' ode i dođe još par Miloša, dok jedan ne ostane jer je zaboravio nešto u njenom stomaku. Onda joj stomak raste i raste, a kad prsne dođe neki Andrej što stalno plače.
Uskoro dođe Ivan, i konačno Katarina. Devojčica je sada majka.
Krpica se smeje.
Onda dođu Milani, Vlade, Gorani, Svetlane, Danice pa idu na posao. Pa slede svađe s Milošem kad se vrati. Pa se pomire. Pa ono troje rastu. Pa idu na izlete, večere, svadbe, sahrane, krštenja, kod lekara, u prodavnice, na pijace. Pa jedu, spavaju, piške, kake, rade one stvari, nekad se razbole. Pa traže pare... Pa još puno Pa.
Onda Andrej, onaj što je stalno plakao zaboravi nešto kod neke Ljiljane. I njen stomak raste. I dođe neki Marko... Devojčica je sada baka.
Krpica se smeje.
Prođe još dosta godina, dođe još ovih i onih, mali narastaju, veliki nestaju...
Devojčicu pronalaze na podu. Dok je nose u nekakvoj kičastoj kutiji svi plaču. Dolaze do nekog čudnog mesta gde je iskopana rupa. Dok spuštaju kutiju neki Joankije jezivo nešto peva i priča. Na kutiju pada poslednja lopata zemlje.
Devojčica je sada mrtva.
Krpica se smeje.