Nešto što je počelo kao sitna nervoza, a završilo se sa željom da mlatnemo sagovornika.
Definiše se i kao tačka ključanja, poslednji stadijum kada prelazimo u drugo agregatno stanje spremno da ispari sa mesta nerviranja.
Sagovornik priča, priča i priča. Meni se čini da samo otvara usta i da napolje izlaze neke čudne reči koje ne razumem. Odjednom mislim samo na to kako je čudno što mi je mozak blokirao i što u meni kulja nezadrživi nagon da pobegnem. U meni KULMINIRA osećanje bespomoćnosti i želje za begom. U zadnji čas stiže spas: "Ćao, evo mi ga bus!!!". Ali ne, nije to dovoljno jer on reče: "Ekstra, taj i meni treba!" U tom momentu moj unutrašnji glas nije izdržao i reče u sebi KULMINIRAJUĆI: "AAAAAAAAA!!!!"
