Lagani potop

Нешто што подсећа на наркоманију. Проблем који настаје кад направиш нешто од малог значаја, али те то асоцира на неку болну тему. Онда Ђаво не да мира. Просто, кренеш да тонеш, радећи једну за другом ствари које те само још више вуку на дно. Једноставно, знаш да је то лоше, да води у самоупуцавање, али ипак настављаш, лажући самог себе да то радиш из чисте радозналости, и да можеш прекинеш, али ипак не прекидаш. И наравно, не можеш. А неким делом мозга знаш да не можеш, и да то води у много лоше ствари, и свестан си да не можеш ништа да урадиш, иако тај део мозга вришти и урличе, тражећи од тебе да прекинеш да радиш против самог себе. Онда, желиш да видиш још нешто, да чујеш још нешто и да се сетиш још једне ствари, и мислиш да можеш да прекинеш, да је то ништа. Мозак једним делом вришти НЕ, али га не слушаш више. Онда се предајеш, схваташ да си изгубио, препушташ се. И док лагано сваки део душе тражи своје место на дну, део мозга који је вриштао не, сад је свестан да није успео, и да си на дну, скроз. И док последњи делови душе падају на дно, схваташ да си опет лагано потонуо, али ниси свестан како. Мада, то са дна и више није тако битно, зар не?