Lakrdija

Selo nadomak Beograda. Subota. Sporo, dosadno popodne. Veterinarska stanica, nekoliko dokonih lokalaca igra karte sa veterinarom, inače teškim spadalom. Ulazi seljak, zadihan:
- Kumim te, doktore, hitno je, sad mi se guda oprasila, trebaš odma' da mi pregledaš prasiće, da im udariš pečat, da ne čekam ponedeljak, imadem već kupce, broje šuške na ruke... -
- Dobro, Milojko, dobro, polako... slušaj 'vako, treba ti potvrda o poreklu roditelja, vlasnički list za prasicu i moji raniji pregledi, fotokopija tvoje lične karte i (pazi sad) potvrda da nisi osuđivan! Ajd' brzo, pa te čekam! -
Izlete ovaj brzinom vetra, a društvo koje pika tablića vrti glavama i smeška se šeretski:
- Jao doktore, doktore, ccc...! -
Nakon pola sata Milojko uleće još zadihaniji sa svežnjom papira u rukama i besni:
- Vidi doktore, sve sam ti nabavio, i vlasnički lis', i ličnu kartu, i onaj karton od gude, al' mi opštinu zatvoriše pred nosom, majku im jebem, nemam potvrdu da sam neosuđivan...! -
Opšti smeh u čekaonici...