Oprezno ulazite u smrdljivi hodnik dekanata. Na njegovm samom kraju, sija žuto svetlo kroz prozore starih drvenih vrata. Smrad laka za nokte i nikotina guši vas dok se probijate kroz hodnik čijem se patosu ne vidi dno od kompresovanih pikavaca.
Konačno dolazite, dok vam se u rukama trese ispitna prijava, a pored vašeg uveta proleće indeks i urlik se prolama hodnikom:
-JESAM REKLA ĆIRILICOM....PONOVO!!!
Konačno ste skupili hrabrosti da znojave ruke savijete u pesnicu i oprezno i tiho pokucate na vrata... Zlokoban glas vas tera:
-Ajde ulazi unutra, šta lupaš na ta vrata!
Pored vas prolazi prebledela individua. Na licu ne možete da procenite koliko stara, zbog zgrčene facijalne grimase i gomile sedih vlasi na glavi, samo se u očima naziru suze.
-Ja sam došao...
-Dosta bre, znam ja šta si ti došao.
zlobna masa iza stolice vas prekida...
-Svi vi dolazite sa vašim papirima i zahtevima, samo ja rintam ovde po ceo dan.
Prolazite kroz gustu maglu dima i suzdržavate se da ne zakašljete dok vam suze nekontrolisano idu niz lice.
-Šta je, da ti ne smeta što pušim?
-Ma ne, naravno. ljubazno odgovarate
-Samo vam fali još to da mi oduzmete, dušu ste mi uzeli, još to i da crknem! Daj mi to da vidim, šta si se ukipio ko kišna glista, progovori čoveče ili se vrati sutra.
Brzo ali ponizno joj dajete ispitnu prijavu.
-Hm, dooobro. Nisi baš sve padže pogodio ali evo, pošto sam dobre volje prihvatiću...
Brzo se okrećete, za sobom ostavljajući kovitlace oblaka duvanskog dima. Trčite preko tepiha od pikavaca nazad u slobodu, u prirodu. Izlazite napolje i udišete vazduh punim plućima. Srce vam igra od zadovoljstva, i taj košmar je završen.
Onda se setite da morate za dve nedelje da upišete godinu i na trenutak se razočarate, ali optimizam vas ponovo savladava. Možda crkne do tada... A sad odo u slobodu...
I uz srednji prst uperen prema dekanatu odlazite u zagrljaj sunca...
