Lezilebović

- Je li ćero, a da te pitam, šta radi onaj tvoj narkoman kad ne visi ispred dragstora sa drugim narkomanima? Ima li on kakav poso, nešto?
- Tata, on se zove Miloš i nije narkoman. Umjetnik je. Nadrealista. Ne želi da bude vezan za neku kancelariju i gomilu papira. On je, kao i ja, slobodna duša koja...
- More, vezao bi ja vas oboje. O drvo. Lezilebović znači. Pa našo budalu. Neka ćero,neka. Samo mu spomeni, onako usput, da miraza nemaš.

- E, a kakav je onaj lik Marko? Mislim, čini se kao kul momak, onako na prvi pogled.
- Koji Marko? Šomijev drug? Bježi bre tamo. Momak je usporen totalno. Po čitav dan jede, spava i čeka da mu život padne s’ neba. Lezilebović pravi.

- Vala, dao bih desno plućno krilo da živim kao ovaj naš komšija, makar dva dana. Evo ga svako malo obilazi svijet, vozi onakva kola, ima onakvu ribu. Pu jebem ti život nepravedni!
- A to bi ti znači? Da putuješ po svijetu, da vozikaš džipove i djevojke, da ti se dive ovakvi nesrećnici ka ti? E ne može! Nego da si uhvatio tu knjigu prije nego što ja uhvatim onu toljagu! Kakvi smo, da smo, lezilebovići vala nismo! Mrš u sobu!