Nagli, brzopleti, površni, prečesto priglupi, odrastaju u furije koje od izvora vide samo jedan putić, te besomučno riljaju njime fiksirani na samo njima poznatu tačku B.
U ovakvoj sorti se, svakako, iskonski gnev budi kada ne piše "pritisni To i To da preskočiš klip". Oni preskaču, kao što naslov kaže, "priču" tj. bilo kakav oblik naracije u igrama a uslovno rečeno isto čine sa knjigama, filmovima i serijama (recimo da vam ortak kaže da je odgledao minimum tri sezone "Supernatural"-a za jednu noć, a vama je jasno da je preskakao svaki dijalog čekajući scene sa beštijama). Njih zabole za sudbinu kurve koju Mario juri kroz devet svetova, oni samo hoće da gaze i šutiraju kornjače, ne zanima ih Eciova unutrašnja borba između divlje želje za osvetom i zdravog razuma, oni hoće da zabadaju Templare sekirom u glavu. Njima su "V"-evi monolozi i cela filozofija anarhije u totalitarnom režimu dosadni jer ceo film čekaju pokolj žandarma i eksploziju Parlamenta.
"Digest" generacija, polusvet koji hoće sve odmah, sada, i što je uprošćenije moguće. Njihova sekunda ima samo 14 frejmova. Umiru od infarkta.
-Odgledao sam noćas one tvoje Gospodare.
-Družinu? Počeo si?
-Ne, sva tri, produžene verzije.
-Za jednu noć?! I?
-Pa bre ne možeš normalno da pratiš film, stalno neki drugi ljudi, pa neka vojska, pa neko drveće što mumla, pa neko ciganče jede živu ribu, ali one bitke su do jaja, ne znam kako su ono uradili, ko zna koliko je koštalo. I nisu mi jasna ona dva pedera sa prstenom, ali dobro, nema veze, malo sam ja tu preskak'o neke scene. E, izvali aplikaciju koju sam posle ski...
-A ja ti na to kažem idi pa se leči.
