Ljudi koji teraju zulufe na ćelu

Sa navršenih osamnaest godina i nakon dobijanja diplome tehničara u proizvodnji odeće, pun samopozdanja kreće na put vrtoglavog uspeha u karijeri kakvu je samo poželeti mogao.
Dete sa sela, rešeno da kad tad napusti svoje ubogo imanje i pomogne namučenom ocu, silom prilika i po direktivi zaposlenom u centralnoj livnici IMT-a, gde su mu kroz ruke svakodnevno prolazili najsitniji delovi Fergusona koji nikada sebi neće moći da priušti…i majci, toj sitnoj uplakanoj ženici, koju nikada nije video da spava, koja od jutra do mraka okopava, plevi, namiruje sitnu stoku i krpi sve što se zakrpiti može.
Ima strica, uglednog domaćina, sa kojim otac ne govori od kako se ovaj učlanio u Savez komunista i dobio titulu predsednika seoske zemljoradničke zadruge, ali voljnom da malom pomogne oko zaposlenja. Od šegrta u Beogradskom vunarskom kombinatu do rukovodioca tkačkog pogona u Industriji padobrana, odeće i rublja "Narodni heroj Franjo Kluz”, nije prošlo mnogo.
Veseo, vredan, druželjubiv i lepuškast, postao je omiljen u kolektivu, naročito među ženama kojima je zbog prirode svog posla bio okružen. Ponos i dika roditelja, uspešan i cenjen, uspeo je svojim marljivim radom da ih rastereti finansijskih briga. Ženice su ga prosto obožavale, nema koja nije bar jednom uzdahnula na njegove oči krupne kao šumadijske sarme i tu kosu… Ah, kosa. Ona koja mami de se kroz nju provuku prsti i zalutaju u toj mirisnoj džungli, gusta, neukrotiva, podšišana po uzoru na neke drekavce sa naslovne strane onih Roling Ston novina koje mu je čiča pitaj boga odakle nabavio. Trebalo je to održavati, negovati, prati, češljati. Majka bi mu u domaći sapun uvek nakapala po malo mirisa bugarske ruže, veoma cenjenog i skupocenog parfema, a da onako lepo stoji svaka dlaka na svom mestu nije bilo potrebno više od dve - tri kašike šećera razmućenog nedeljno u šolji vode.
Zaljubljen do ušiju, oženio je Maru, guzatu zamenicu rukovodioca vešeraja, još zaljubljeniju u njegove kovrdže u kojima su se njeni dugi neumorni prsti svakodnevno gubili.
Nije se u početku obazirao na nekoliko usamljenih vlasi zarobljenih u gustim zubcima svog omiljenog češlja zadenutog u džepčić radnog kombinezona. Ono malo dlaka što bi jutrom spazio na Marinim dlanovima, deset vlasi tamo vamo na jastuku i povremeno zapušen slivnik kade nije bio razlog za uzbunu. Zaboga, bila mu je tek dvadesetosma.
Ali, avaj! Sudbina je nemilosrdno krčila njegovu amazonsku džunglu, ostavljajući za sobom pustoš i paperje. Do spasonosnog rešenja je došao kada je primetio da mu je samo teme ogoljeno, dok je ostatak skalpa bio pošteđen. Začešljaće malo s leva na desno i s desna na levo, niko neće ni primetiti.
Niko. Nikada. Znaće samo on.