Svaki kraj (u užem smislu) ima nekog svog, mahom su bezopasni osim što do jaja smaraju komšiluk. Nije retkost da postanu i maskota u kraju. Ljudi koji ne znaju za njih često se uplaše, zbune il bar iznenade pojavom i delom lokalnog ludaka.
'Primetio sam da u jako siromašnim i jako bogatim ekstremima društva ludaci slobodno šetaju ulicama'- Čarls Bukovski
Srbija zemlja jako bogatih i jako siromašnoh ljudi.
Pogledaj kroz prozor.
Soj ljudi koji se nalaze svuda oko nas, setaju se istim ulicam kao mi, voze istim autobusima, zive u istim zgradama kao i mi (jer su sve ludare vec popunjene).
S vremena na vreme naprave po neki ispad, jer preskoce dozu sarenih tabletica, pa se posteno izvriste na ulici, pocnu da pricaju ljudskoj civilizaciji nepoznatim jezicima, otkrivaju strane obavestajne sluzbe svuda oko sebe, Mokre u liftu, pucaju iz dvocevke na golubove koji im kenjaju po prozorskom simsu, deru se na decu (ili jos gore sa decom), kupaju u fontanama, prodaju sisarke i vode svoje intergalakticke trupe u nove vojne pohode.
Svaki kraj, ako ne i svaka ulica ima bar po jedan primerak ovih cudnih stvorenja. Vrlo ih je lako prepoznati jer se sami po sebi isticu iz mase.
Postoje dve vrste lokalnog ludaka.
Prvu cine oni dobronamerni, koji nisu sasvim poludeli, ali su vec poprilicno blesavi.
Drugu cine oni, sa kojima zbog evidentne opasnosti po zivot treba izbeci svaki kontakt.
Tuzna istina je da na prvu vrstu nikada necete naleteti, fini i mirni ludaci, su pozatvarani po ludarama, dok cemo se sa onim psihopaticnim, koji po dzepovima nose kubure, prangije, sivace igle i mesarske nozeve najcesce sretati po mracnim ulicicama, u liftu, javnom wc-u i sl.
