Loše su nas bombardovali

E, baš smo stoka. Jebote, pa zar si našao na stepeništu moje zgrade, otpatku ljudske vrste, da doživiš ovakvo prosvećenje? I to si se israo na današnji dan, kada sam se ovako lepo obrijao, u oba pravca žiletom, s izbrijavanjem, pa sada smrad tvog govneta sa trećeg stepenika štipa jače od ćaletovog afteršejva.

Uostalom, zašto se uopšte brijemo na današnji dan? Kao da je neka svečana stvar u pitanju. Isto sranje, možda i veće nas čeka i sutra... oh, evo lepog prizora, da zaboravim na ono govno. Ide komšinica, sveže isfenirana, šlic do dupeta... Stani bre, nije lepo da se šunjam i gledam:

- Dobar dan, komšinice, baš ste se picnuli danas, u nedelju u podne...
- Pa valjda je takav red na današnji dan?
- Ah, vi isto u vrtić, znači? Haj'te vi samo, ja ću polako...

I eto, meni glupo što se brijem, a ova se isfenirala, našminkala i skockala. Možda je čak i u solarijum išla, kao da se, izvinite na mom francuskom, za neku jebačinu spremila. Doduše, ishod je sličan, a navika je da se trudimo da smo najlepši na početku duže veze. Tačnije četvorogodišnje, ako ova od danas potraje koliko je ustavom predviđeno.

Par koraka dalje, tu je i Boća, lokalni džankić. U svom je prirodnom okruženju, u prcilištu za golubove između dve zgrade. Pre dvadeset godina je blejao na istom mestu. Kao da je ovde vreme stalo. Mahnuću mu samo, ne mogu da sad slušam kako mu treba sto kinti za neku varijantu.

Eno ga i mali Raca Šonja... mada je danas opštinski funkcioner, ide u skupocenom odelu u istom smeru. Eh, dok smo kao klinci još uvek svi drkali na Branku Šovrlić, taj je bio debilčić kojem smo lupali čvrge kod koša jer smo bili superiorniji u svakom pogledu. A vidi ga sad. Žuri nekud, izgleda gde i svi ostali.

Oh, gle čuda, još jedno govno! Ovaj put kučeće i to nasred terena za basket. Pa ženo, valjda je normalno da za svojim kučetom počistiš, jesi li čula za neku odgovornost? Uvek u sebi mislim kako bi im ljubazno rekao "pička vam materina, pokupite kaku vašeg kuce", ali odćutim, kao pičkica. Možda bih sada, u danu za promene, mogao promeniti praksu:

- Izvinite, gospođo, ali na tom terenu se deca igraju.
- Puši kurac.

A i ja se pravim pametan. Mada sećam se te žene, rekla mi je kao klincu svojevremeno sa svog prozora, krijući se iza roletne, da nisam normalan što sam napolju dok traje pomračenje Sunca i da bi trebalo da odem kući i zaključam vrata. To su ti ljudi, oni rade to.

Najzad sam stigao na odredište, pripade mi muka od jedne petominutne šetnje. Makar nije velika gužva i izgleda da brzo ide. Nije ni čudo, znaju ljudi šta rade, pa se ne zadržavaju puno čitajući. Hmm, a ovamo su kao neopredeljeni. I ko me sad tipka po ramenu? Ah, lokalni uspešni privrednik Stanko...:

- O, Stanko, zdravo, ne videh te odavno.
- Ma tu sam ja, vamo tamo, kamioni avioni, kurve i koks, znaš kako je?
- Razume se da znam...
- Šta ima kod tebe?
- Sjeban sam nešto, mislim kako smo nazadni kao društvo, bahati, netolerantni, kaskamo za svetom...
- To stoji, batice, stoji... e, ček, okreni se napred, stala je trudnjača na kraj reda, pravi se da je ne vidiš.
- A?!?
- Da bre, ko će sad da je propušta kad smo sledeći.

Da li je stvarno to rekao? Ne, ja ne mogu ovo. Nema nama spasa... a ovom krezubom sa UV lampom ne mogu ni dobar dan da kažem. Evo vama, gospođo, lepo lična karta, a tebi, mala, da naprskaš prst i hvala za hemijsku. Hvala vam na uviđavnosti da skupa ne progovorimo nijednu reč. E sad da vidimo... ma šta da vidimo! Kao da ovde još uvek može išta da se uradi, najbolje je da zaokružim prve na spisku, isto mi se hvata. Da makar opet probaju da obezbede još jednu 1999, al' da bude efikasnija ovaj put.