Madafaka iz mraka

Квадратни мамојебач. На лошем гласу. Страx и трепет. Нико у граду не сме да изађе из куће док његови петлови не закукуричу. За доручак цепа кило кокса док му га блајза најбоља градска рава, а за дезерт се пукне у вену. На његовим зидовима су огрлице од ушију, препариране главе, пушкомитраљез из 42. и остале зајебанције. На улици је краљ... сви му се склањају, свака цупи му се даје на кеца, сви га знају и он је једноставно баја без граница. И тако он живи свој живот кратко али пуним плућима све док га не дочека тај судбински метак који ће му пробити торако лумбални део и разнети га као Буxина бомба. И тако је све бело... шок... буђење из сна. Још један сан. Нема ту никаквог мамојебача. Он је обичан умишљени идиот који мисли да је свет његов. Е па није. Он живи са родитељима у двособном стану. У његовој соби стоји бабин есцајг из другог светског рата и гига постер Наде Топчагић из деведес друге. Нема девојку већ цео живот, не излази из куће, а најбољи пријатељ му је комп са оперативним системом Виндовс 2000. Када падне мрак, кад нема живе душе, он изађе на улицу и трипује да је Кристијан Голубовић све док се не појави неки човек. И тада се он скупи до величине мрвице xлеба и склања се на други крај улице док га не мимоиђе. Кад дође нови дан он опет сањари у недоглед, и тако изнова и изнова...