Malo manje poznati stil iz japanske književnosti, dosta negovan u srpskom narodnom govoru. Sastoji se do optimalno tri prozna stiha koji ne moraju da se rimuju, iako rima učini da kompletno delo bude zvučnije, čime se lakše pamti. Prvi stih (koji odmah predstavlja radnju i objekat vršenja radnje) je prilično konstantan i ne menja se od proznog izražaja do proznog izražaja. Ono što je promenjivo je izbor epiteta i sami opisi činjenja, da ne kažem opštenja. Lepota maiku proze leži u tome što se lako kombinuje sa rečima koje prve padnu na um, lako se pamti i njena forma je intuitivna čak i maloj deci, te činjenica da samo delo ne mora da bude dugačko i naširoko stvarano, iako u nekim situacijama čak i takav konstruk može da ima poetsku uzvišenost.
- Zar je toliko potrebno da napišem primer za ovo?
- Da, potrebno je, neće ljudi znati na šta se odnosi.
- Pa
maiku ti jebem,
onu glupu
što te okotila umesto na betonu da te abortirala
zar zaista misliš da postoji iko ko je toliki idiot da ne ukapira iz prve.
- Odlično, upravo na to sam mislio.
