Majstor krompiraš-veteran iz ranog jutarnjeg GSP-a

Osoba u zrelim godinama (čitaj: već odavno zreo za penziju) koji u ranim jutarnjim časovima vozi pijane, drogirane i na neki drugi način mentalno iskrivljene osobe-saputnike u nekom od vozila GSP-a. Inače, vozio kamione sa krompirima za vreme materijalne krize posle drugog svetskog rata, pa kad više nije bio potreban na dotičnom radnom mestu dobio "prekomandu" u GSP.
Vožnja sa dotičnim majstorom izgleda otprilike ovako: Oko 4-5 ujutru (posle minimum pola sata čekanja, a napolju hladno u pičku materinu) poprilično pijan ulaziš u vozilo koje neodoljivo podseća na autobus (kao neki preteča buseva koje vidjamo po stranim filmovima iz kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih), sedaš na neki od praznih panjeva (čuo sam da te panjeve neki zovu i sedišta, ne znam zašto, meni baš i ne liče na tu stvar na s) i čekaš. Čekaš i čekaš, a u busu hladnije nego napolju, a majstor nikako da krene... Posle jedno deset minuta čuje se jedno gromoglasno brrrrrrrrrrrmmmmm, pa još jednom, i polećemo. Majstor mu ga da po gasu, zabezeknuti saputnici se uz kiseli osmeh pridržavaju za rukohvate iako sede, a ti shvataš da i nije tako loša ideja ono sa pojasevima u busevima što ti je do juče bilo smešno, ma kakvi smešno, urnebesno. Čak i pijana gospoda iz zadnje klupe prestaju da pevaju na svakoj krivini, pevanje trenutno prelazi u "ooooooouuuuuu koji lik", pa onda nastavljaju uz blago izraženo pominjanje majstoreve familije. Ne staje ni na jednom semaforu, iako je iz nekog čudnog razloga na većeni bilo crveno. Na jednom od blažih majstorevih skretanja, na jednu-dve stanice od tvoje kuće, osoba do tebe baci peglu po tvojim cipelama/patikama i tvoja sreća kulminira. Izlaziš iz busa i zahvaljuješ se na specifičan način majstorevim roditeljima što rodiše takav talenat za vožnju. Jedina dobra stvar je što si stigao kući za 5-6 minuta, a inače bi putovao 20 minuta (ukoliko nije gužva).