"Objekat" na koji smo barem jednom u životu svalili krivicu, i optužili ih za naše zlodelo. Nije bitno da li je rođeni brat / sestra, od tetke, ujaka....Bitno je samo da je dete nesvesno sveta koje ga okružuje, i da se nađe tu kada vam je potrebna slamka za koju ćete se uhvatiti...U suprotnom - PROVEŠĆETE SE K'O BOS PO TRNjU!
Cunjaš po visećoj, po frižideru, mišijoj rupi u potrazi za nečim slatkim.. Jer naravno, pao ti je šecer...
Znaš da mama krije negde onu čokoladu koju si dobio kao "nagradu" za pređenu godinu..
Aha, otvaraš viseću, oči ti se ozariše, bale na usta krenuše, kad čujes "TRAS". Bacaš pogled dole, i vidiš razbijenu čašu od kojekakvog stakla kojem ni ime ne možeš da zapamtiš, i sve sto znaš je da si najeb'o. SLUPAO SI ČAŠU IZ KOMPLETA KOJI JE KEVA DOBILA KADA SE UDAVALA I TO KO ZNA KOGA. Znaš samo da si najeb'o, jer jelte, to je jako vredan poklon.
U očaju otvaraš čokoladu, pohlepno je jedeš razmišljajući o svom sledećem koraku..Kako da se izvučeš iz ovoga?! Odjednom, rešenje samo ulazi.
On, još uvek nesvestan sveta, još uvek usavršava ravnotežu na dve noge..Da, tvoj mali brat.Ti:" 'Ajde dođi kod bate, da ti bata da malo čokolade!"
Dete ushićeno trči u tvoje naručje...
Ukaljaš mu ruke i usta, ne dozvoljavajući da mu čulo ukusa oseti blagodeti te crne kockice... Ne, previše si toga uložio da bi sada delio s njim.Moonwalk - uješ u ninja stilu do svoje sobe, da te mama ne bi zatekla na mestu zločina. Ulaziš u sobu...
Dok jezikom polako oblizuješ ostatke svog malog slatkog greha, osluškuješ... I cekaš...
Dok konačno:"AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!"
Trčiš do kuhinje...
Ti:"Mama, šta je bilo, šta se dereš?!"
Mama:"Pogledaj šta je ovaj uradio, pa ne mogu ga ni na minut samog ostaviti! Em što je pojeo celu čokoladu, em mi je slupao čašu! A to sam dobila od pokojne Milisave kada sam se udavala. Znas li ti koliko to meni znaci?!"
Ti:"Čekaj, stani, mi imamo čokolade?!"
Mama:"Više ne.. Ovaj je sve pojeo!"
Ti:"Uh, na koga li je tako proklet!?"
