Maloletni kockar

Све је почело у петом разреду основне. Открио је трке паса на Коперникусовом телевизору у кафић-кладионици прекопута Дома културе где је играо стони тенис с другарима. Деловало му је занимљиво, а и могао је да заради коју кинту за сок и пљеџу. У почетку би одиграо пар трка, био двеста динара у плусу или минусу и отишао. Онда је почео и кући да размишља о комбинацијама за трке паса. Легао би увече у кревет размишљајући о томе да ли је боље да игра на тројку победу или поредак пет-два. Шестицу није хтео да игра, она је била малер. Тако је све више времена проводио у кладионици, све мање висио по играоницама и на стоном тенису, није га било на баскету, није га било на фуци.Онда је открио нешто ново.
У паузама између трка бацио би поглед на листу. Мхм, волео је спорт, поготово фудбал, зашто не би пробао да састави неки тикет. И тако је раширио свој спектар клађења, почео је да игра на фудбал. Давао би између двадесет и педесет динара по тикету, не више. Кладио се искључиво на мале квоте и јаке лиге. Добици му нису прелазили хиљаду динара. Онда се временом његово познавање клађења развило, с времена на време би уплатио и понеки сингл, почео је да игра и на лиге са мањом репутацијом, почео је да прати хокеј, тенис и кошарку. Приметио је да се у већим кладионицама дају боље квоте, да су бољи услови клађења и почео да их редовно посећује. Негде му не би дали да се клади, негде би.
У школи би углавном гледао листу у последњој клупи. Најбоље му је ишла географија, знао је где се налази Фалкенберг, Хлучин, Перм, колико становника има Гронинген, знао је да је Утрехт универзитетски град. Све је знао о политичкој карти Европе. Провлачио се тако, био је добар, евентуално врло добар. Његови другари су почели да се друже с цурицама, да излазе с њима. И он је, али му то није било никакво задовољство. Више је волео да игра Менаџера увече, него да шета по граду или пије пиво на клупицама.
У правим кладионицама је упознао апарате. Почео је и њих да лупа. Прво је играо само покер апарате, касније и слот. По тим кладионицама где би га пуштали да игра, знали су га сви. Њега су слали по цигаре, он би ишао по пиво и сок када би неко прошао.
Уписао је средњу фризерску. Шта га брига, заврши то за три године и после може да се зеза. Више је времена проводио у слот клубу и кладионици прекопута школе, него у самој школи. Паре које су му његови давали за храну, он је трошио тамо. Добијао је повремено, највише на кладионици, али то није била крупна кинта. Све док није сео за рулет. Ту се први пут срео с тим да је за десет минута могао да изгуби пар сома за нове тике. Али могао је и да добије. То га је вукло сваког дана.
Са школом је гурао некако, имао је пар кечева током године, али би их на крају поправљао. Девојке није јурио, није им прилазио. Увек је чекао да њему нека приђе. А то се дешавало ретко. Није јебао.
Његово коцкарско малолетништво се завршило оног дана када је напунио осамнаест. Одмах је извадио Моцарт картицу. Више није страховао да ће га избацити из кладионице.