Od milošte nazvan još i ''Kevin džem''. Onaj koji nikad nije gotov, a i kad jeste - nije.
Ipak, to je najbolji, najlepši, najslađi, najnaj džem koji ste ikada i koji ćete ikada jesti.
Prošle godine, i one pre nje, i one pre nje, izgledalo je otprilike ovako:
Mama: Ajd' probaj samo, gotov je.
Teodora (nenenee): Mmm da da, super je.
M: A možda da je malo gušći?
T: Ma super je, baš..
M: Idem da pustim još malo da se krčka.
(dva sata kasnije)
M: Ajd' sad.
T: #!sdf9&7%$ KEVO OVO JE VRELO !
M: Ma boga ti duni malo, ajd' sad.
T (bez čula ukusa): Da da, sad je super.
M: A da nije preslatko?
T: Ne ne, baš je dobro.
M: Pa da, odnos je jedan prema pola (?). Al dodala sam posle još šljiva, možda treba još šećera..
(sat vremena kasnije)
M: Evo stavila sam i malo breskvica, da daju šmek. Jel dobro?
T: U super je, da da, baš je dobro.
M: E super. Baš mi je drago. Ja to zbog vas pravim, vi volite mamin džem. Da. A da nije malo previše gusto?
