Maska klovna

Kao mali sam ih posmatrao, i nikada mi nije palo na pamet da oni ikada mogu biti nesrećni. Veseli ljudi, zasmejavaju okolo sve ostale, glupiraju se i uživaju u tome neizmerno. Toliko živosti, radosti i ushićenja kada im neko aplaudira za njihov smešni geg. Bio sam fasciniran energijom kojom su zračili. Znao sam da ću i ja biti takvog mentaliteta kada porastem malo, srećan, i sav šajni, onaj koji će donositi sunce na neke drage, ali sive oči i obraze.

Prošlo je neko vreme, zapravo, neke dobre godine, i shvatio sam da to baš tako ne ide. Nije to njihovo lice, to je maska. To je nešto što ne traje večno, što mora da se popravlja, što ima mane, što se troši, spada.. Što nije, ne znam.. Nije za ovaj svet, bar ne za ikakav duži period. Setio sam se ti klovnova koje sam gledao kao klinac.

Gledao sam ih nedavno, opet, mnogo godina posle. Zagledao sam se ispod predstave koju su priredjivali. To je bila samo šminka, samo posao. Nazirale su se bore ispod. Možda to jesu bili donekle srećni ljudi, ali nikako onog intenziteta u koji sam ja verovao kao klinja. To je bio posao, kao svaki drugi. Tu tačku koju su igrali, igrali su verovatno već milion puta tokom svih tih godina. Iako je možda hit, njima je odavno dozlogrdila. Ali osmesi ostaju na mestu, deca i dalje kliču i uživaju.

Sišao sam nakon predstave dole do jednog klovna, sačekao da se izgrli sa decom, slika i sve ostalo. Bio sam poslednji u redu. Prišao sam, pružio mu ruku i klimnuo glavom. Takodje je isto to uradio i blago se nasmejao. Znao je o čemu je reč.