Masna fleka na staklu

Užasna istina o materijalnosti. Jer, zamisli, čisto staklo i nešto mrljavo na toj čistini. A zamisli tek te užase tog mikrosveta, te male organizme koje se hrane još manjim stvarima, plivaju po toj masnoj fleci na prozoru i nešto se domunđavaju. Čitav jedan svet na toj čistini. Mislim, lako je zamisliti savršeni pejzaž, savršeni horizont na kojem sunce sija u najsjajnijim tonovima od crvene do ljubičaste, ali zamisli masnu fleku na tom horizontu. Ništa gore. Kao da ništa nije sveto tom umetniku koji se usudio tako nešto savršeno da ukalja svojim prozorima. Nekad zbog te jedne masne fleke ne želiš da razmišljaš više o onome što vidiš oko sebe. "Nek bude sve masno i prljavo, ja ću živeti u svojoj glavi", rekao bi jedan neuki foton tvoje čiste svesti. Jer je tako logično i najlakše izbeći suočavanje sa masnim flekama i tim mikrosvetovima koji ništa nisu manje bitni od nas. Ne, one su bitnije čak. Imaju svoje procese, volju neku, postojanje.