Užasna istina o materijalnosti. Jer, zamisli, čisto staklo i nešto mrljavo na toj čistini. A zamisli tek te užase tog mikrosveta, te male organizme koje se hrane još manjim stvarima, plivaju po toj masnoj fleci na prozoru i nešto se domunđavaju. Čitav jedan svet na toj čistini. Mislim, lako je zamisliti savršeni pejzaž, savršeni horizont na kojem sunce sija u najsjajnijim tonovima od crvene do ljubičaste, ali zamisli masnu fleku na tom horizontu. Ništa gore. Kao da ništa nije sveto tom umetniku koji se usudio tako nešto savršeno da ukalja svojim prozorima. Nekad zbog te jedne masne fleke ne želiš da razmišljaš više o onome što vidiš oko sebe. "Nek bude sve masno i prljavo, ja ću živeti u svojoj glavi", rekao bi jedan neuki foton tvoje čiste svesti. Jer je tako logično i najlakše izbeći suočavanje sa masnim flekama i tim mikrosvetovima koji ništa nisu manje bitni od nas. Ne, one su bitnije čak. Imaju svoje procese, volju neku, postojanje.
Nastavnica: I deco, to vam je svet oko nas. Bakterije su svuda, po stolovima, na vašoj koži, ti mali organizmi, malecke egzistencije, koje obitavaju na mestima za koja vi ni ne znate da postoje, kao da znaju sve, kao da vas posmatraju noću dok spavate. Hrane se vašim kiselim mlekom, zato ga držite u frižideru, ali ni to nije najsigurnije mesto. Bičari i trepljari se hrane njima... Radićemo ih sledeće nedelje.
Učenik, zelen u licu: Nastavnice, nije mi dobro....
Nastavnica: svuda su, ponavljam.
Učenik baca peglu.
Nastavnica: I sad imamo još više mikroorganizama.*
Dragi, kako si mi ulepšao odmor, hvala ti na ovom iznenađenju, ne mogu da verujem, jako jako sam oduševljena. (primećuje flekicu na prozoru). Ovaj... Nego, da li bi sišao dole da mi kupiš pomorandže? Užasno mi se jedu, a nismo poneli, molim te.. Hvala ti...
(on odlazi, ona grabi krpicu i briše mali vidljivi trag stvarnosti na idealnom pogledu)
