Učenici koji su umislili da njihovi drugovi iz školskih klupa postoje samo u školi.
Za vreme časova, malih odmora i velikih vlada opšta radost, poveravanje, čuvanje najdubljih tajni, beskrajno razumevanje, ali sve to prerasta u udaljenost sekund posle proglašenja početka raspusta.
Sekund posle proglašenja raspusta Matrix učenici postaju jedina bića koja postoje u celoj školi koja se polako prazni, a drugovi postaju virtualna varka, produkt mozga bez osećanja.
Poslednji dan u školi provode grleći drugove kao da se bliži apokalipsa, ponavljajući im koliko ih vole i koliko će im nedostajati, a do prvog školskog zvona par nedelja kasnije se ne sete ni da cimnu iste te drugove.
Raspust je jedan bag u sistemu koji zapravo ne postoji.
Poslednji dan škole. Hodnici se polako prazne.
Spuštam se niz stepenice nervozno otpetljavajući slušalice, ne osećam nikakvu promenu, a ni naznaku da je počeo raspust, sve je potpuno isto.
Tišinu prekida vrisak drugarice. Okrećem se i čujem reči:
-"Eee, kozo, nećeš ni da se pozdraviš...Pa nećemo se videti dve nedelje!!!"
Pravim facu u stilu *šta sere, pa viđamo odeljenje milion puta u toku raspusta...mora da ide negde*...
Začuđeno pitam: "Nisam znala da putuješ negde...'de ćeš?"
- "Ne putujem, brate, nego raspust je..."- kaže kao da se to potpuno podrazumeva.Gledam u njene oči koje su napravile tužan pogled pun lažne ljubavi, gledam u raširene ruke koje čekaju zagrljaj. Dok se grlimo osećam svo licemerje. Udaljavam se od nje sa podsmehom, stavljam slušalice i odlazim mirno, bez velikih pozdrava i ljubljakanja, znajući da ću se većine dobrih drugarica setiti da pozovem.
