Trenutak koji će se pamtiti, stalno prepričavati, dugo, jako dugo. Ostaviće u amanet budućim generacijama da se sećaju i sačuvaju od zaborava. Nešto originalno i nesvakidašnje, ludo, novo. Niko to još nije probao, nije se čak ni usudio, možda zbog manjka avanturističkog duha ili pak zbog, potencijalne osude društva. Tako jednostavno, ali ipak toliko moćno, da će početi da utiče i na ostatak društva. Izazovno za druge, ali ipak neponovljivo. Bilo jednom, nikad više.
- Baćoni, setio sam se one stare ekipe iz kraja, pre desetak dina, ma, bili smo još klinci brate, Miške, Giga, Backo i Sale, kako su nas maltretirali buraz, ali opet niko se nije usudio da nas dira, baš zbog njih, a mi sve nekako uz njih. Jeste, slali su nas po vodu, kad se pikao fudbal bili smo na golu i kada bismo primili gol bili bi nam šamare. Vodili su nas da krademo kukuruz pored reke, pa bi posle ložili vatru ispred zgrade i pekli taj kukuruz. Kako je bilo vreme do jaja. Sećaš se onog starog Gruje, onog penzionisanog oficira ili šta je već bio, neko vojno lice. Kad je baja na sred travnjaka posadio drvo tako da nismo više mogli da igramo fudbal. Sve dok ovima nije dokurčilo pa su posekli to drvo i odneli mu pred vrata, onda je on malo Saleta išamarao i zaključao ga u garažu, pa su ova trojica obili garažu i pride izbušili gume njegovom jugiću. Jebote, a ceo komšiluk gleda sa svojih terasa, a onda odmah nakon toga smo opičili fudbal na starom terenu, a Gruja popizdeo, jer je znao da im ne može ništa, još onaj Backov ćale bio lud, da je ovaj još nešto uradio, Backov ćale bi ga samleo. Kakva je to Merilin Monro iznad ventilacionog otvora situacija bila. Kad sam otišao u stari kraj, čuo sam par novih klinaca kako pričaju o tome, ali sa nesigurnošću, ali i sa dozom oduševljenja, kao da nisu sigurni da se to stvarno desilo, to je za njih postao mit, alo sine, mit našeg kraja, a mi smo bili deo toga.
