Oni su tu. Oni su uvek orni. Pripremljeni. Vrebaju baš tu iza ćoška. Zajebaniji od predizbornih koještarija, fiktivniji od opusa Stivena Kinga, zanimljivi koliko i teroetsko izlaganje geološkog mahera o transformaciji mineralnog sastojka kamena belutka. Trenutak biraju oni, baš kada vam je najmanje do priče, osetiće slabost na kilometar, kao i divlji delfin osakaćenu sardinu. Slomili su sito, rešeto bacili kroz prozor, a sastojke skupili i prepakovali u biblijski zip format, spreman da se otpakuje u svakoj situaciji. U slučaju kontakta sa ovim osobama suptilno uhvatite šturu, jer bujica digresorskih besmislica biće nezaustavljiva.
-Dečko, koliko dugo već čekaš?
-Pa ni minut, tek sam sada stigao, vi?
-Joj, sine, čekam duže nego onomad u Rejkjaviku sedamdes' druge, Spaski Fišera u drugoj partiji meča, znaš Bobi mislio da ga KGB kljuka radioaktivnim zracima preko kamera, pa nije došao, a i Spaski je bio sumnjičav, znaš i Amerikanci imali tad konja za trku, Cia i kojejoške...
-Ahaa. Ok.
-Studiraš li, vidim ja da si ti student?
-Studiram.
-Studira i moj unuk Gile, on ti je sin moga sina Miloša, upisao arheologiju, šta ti ja znam, nije kao onaj moj drugi unuk Petar što batalio fakultet da bi se rasipao kojekude, prodavajući kineske mašinice za kosu upakovane u Braun kutijice, znaš.
Imaš li neku devojčicu, pa naravno da imaš, vidim ja da te nešto muči, kako i ne, ti tako mlad, a ja u stare dane se lomim oko švaleracije?
-Aha. (povlačiš se u stranu)
-Sine, šta ti bi, povlačiš mi se tu kao partizanska eskadrila pred nemačkim štukama, dođi sedi pored čike, da ti ispričam kako sam u Titovo vreme navodio makedonske bolničarke na blud.
