Kad se moj komšija, konceptualni umetnik, Steva Pečurka (samoprozvan Mišel), nakljuka onim njegovim meksičkim gljivama, pa odvrne Šopena do kraja i uživa u mirisima nota molskih i durskih lestvica, koje samo on oseća.

- Alo, bre, komšija, pa dobro, bre, bemu dete, da l' ima smisla da tol'ko pojačavaš tu muziku!
- Ah, dragi moj komšija, pa zar ne osećate te divne mirise? Pomirišite samo! Udahnite punim plućima!
- Šta pričaš, bre? (miriše, ali ništa ne oseća) Kakve, more, mirise!?
- Cis mola, komšija, cis mola! Ah! Kako je divan miris cis mola!
- More, mrš, bre, mamu li ti tvoju drogerašku! Gasi ta sranja da ne zovem ja tebi miliciju ovde, si čuo!
- (žvaće stiropor, a pogled mu se gubi u daljini)