Nije njemu cilj da spreči rat već da ga prekine na vreme. Nepristrasni sudija koji svira za kraj utakmice ili samo poluvreme.
Lawful good po svim standardima njegov cilj je najprestižniji od svih. Mir i to onaj belosvetski, onaj za kojim svaka misica zavapi u pobedničkom govoru. Međutim nije uobražen. Pre svega je zabrinut, i poziva obe(ili koliko ih već ima) strane na dijalog. Pošto je to, gle čuda, neizvodljivo kao najpametniji donosi prihvatljivo rešenje. Prihvatljivo njemu pre svega.
Jedna strana će se uvek buniti, obično ona manje jednaka. Tada se prelazi na prijateljsko nabeđivanje i cimanje tipa "Burazeru svi mi naručujemo Lava zašto samo ti piješ Jelen". Kad pasivna agresija ne uspe mora se, uz veliku odgovornost i žaljenje, preći na čistu silu. Rat za mir? Što da ne, ionako cilj opravdava sredstvo.
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Zanimljivo gledište, pogodilo ovo poređenje sa loful gud.