Posedovati i najmanju trunku mašte, makar i jednu jedinu nervnu ćeliju koja je u stanju da deluje van okvira onog poznatog, standardizovanog, ustaljenog. Ratosiljati se stega zamišljenog ama konvencionalnosti na glavi i mislima se uputiti van upisanog druma u mapi razmišljanja. Imati širine, biti slobodouman. Ojebah.
U savremenom poretku stvari, međutim, izraz iz naslova zadovoljava i standarde u kojima je nasumični homo-sapiens eventualno sposoban da “procesuira podatke” ( autor inklinira na operaciju razmišljanja; prim. dr.sci.med. ) i IZVAN takođe jednog tipa kutije, tzv. magične kutije, koja mu obično bleji u dnevnoj sobi i pleni pojavom, ako me razumete. Mi Srbi, ipak, ne moramo previše da strahujemo da ćemo postati jednodimenzionalni – iz te dimenzije u kojoj smo mi, naime, ne vozi niti jedan autobus, drugi vid transporta i da ne spominjemo...
- E, aj' mi sad dodaj onu kutijicu tamo...
- A što?
- Pa, šta si ti mislila? Da ću da te jebem samo u jednu rupu? Misli malo izvan kutije, Svetlana, majkumu...*
- I?
- Položio!
- Joooj, bravo, sine, ljubi te majk...
- Moré, šta ga ljubiš, vuče taj pišljivi ispit već tri godine, sad još treba da mu dižemo spomenik! A kad će fakultet da završi samo Bog zna...
- A daaaj, ćale, što si tako jednodimenzionalan?
- Šta sam?!
- Pa, misli malo izvan kutije, nije fakultet garancija uspeha u životu. Mislim – k'o zna šta još može da mi se desi do kraja studija?
- Pa, ako ih ne završiš u sledećih godinu dana, ima ja lično da te strpam u kutiju, i to onu za mrtvace, ščuo!
Kada se edukuješ u školi dok misliš o tome šta bi radio kada bi bio napolju, ili eventualno kada bi ušao napadač sa pištoljem koga bi ti zaustavio.
