Mišo Kovač

Govorio je da će je odvest' na vjenčanje, ali je shvatio da joj drugi raspliće kosu, a on je voli. Ostala je uvijek ista, ali zna da će doći dan kada će još i tada teći suze te žene, cvjeta koji za njim vene. Mislio je da mu je malo jedan život sa njom i da će mu već sutra suditi zbog ljubavi lude. Znao bi to, da je duži njegov dan. Ovako, proplakat' će zora i nebo sa zvijezdama, a kako ne bi čovjek kad voli kao on. Dok se prave čipke od pjene, u pozadini svi pjevaju, ali on ih ne čuje. Znao je, ako ga ostavi, i nebo će plakati, izgubit' će sjaj.

No sva su ta ljeta prošla, brci su se proredili, galeb je skupio svoja krila, prsten na malom prstu potamneo. Ni snova više nema. Sve je snove poklonio njoj.

U suštini, svi ostareli frajeri. Furali su brkove i dužu kosu, uvek vozili dobra kola, imali kafić ili gajbu na moru, svirali gitaru ili slušali besomučno mediteranske melodije. Imali ekscentrični stil odevanja, danas bi ih mnogi nazvali seljačinama. Spoljašnost kolerična, šmekerska, ali nastup je uvek imao blage primese patetike. Ipak, i dan danas im stoji. Ne odriču se ulja za kosu, old spajsa ili tabaka, kajle oko vrata ili zlatne narukvice, pantalona do kukova sa tankim kaišem, svoga starog Merdže ili nokta na maliću. I sama činjenica da više nisu ono što su bili jeste dovoljna da se okarakteriše kao ''poigrao se život sa njim'', jer ispod skockane mermerne spoljašnjosti leži večiti romantik.