
Beograd je glavni grad; nekada cele jugoslovenske federacije, sada samo Srbije, ali je i dalje ne samo glavni, nego i najveći grad u zemlji. Zbog ove činjenice, Beograđani odrastaju sa urođenim osećajem da je njihov način govora jedini "onaj pravi", a svi ostali lokalni naglasci su devijacije istog, koje zvuče čudno i egzotično čisto zbog toga sto su različite od njihovog "normalnog" govora. Ovo im, osećaju oni, daje za pravo da sa podsmehom i sa visine gledaju na "nečiste" niške, vranjanske, novosadske, valjevske, užičke, pomoravske i ostale srpske dijalekte, pa čak i šire - bosanske, hercegovačke, crnogorske, hrvatske, dalmatinske, makedonske...
Stoga im dođe kao veliko iznenađenje kada provedu malo više vremena u nekom drugom lokalnom centru i shvate da se i na beogradski govor gleda sa univerzalnim podsmehom - podsmehom činjenici da Beograđani "mjauču" k'o nenormalni dok pričaju, što je mnogima smešnije od lalinskog razvlaaaaačenja ili južnjačkog frljanja so s' padeži.
(Fora koju sam čuo od jednog Sarajlije):
Kako mjauču mačke u beogradu?
"Mijau, jæbote"!
Februarski rock & rol u bukvalnom prevodu jer na mačke poleti sve što je tvrdo ili se kotrlja u cilju sprečavanja njihovog pevanja.
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.