MMF

Budiš se. Ležiš na stomaku. Prvo što shvatiš jeste da ne osećaš ni ruke ni noge. Polako, kako ti se svest vraća, shvataš da si vezan - i to kao prašče pred naražnjivanje: kožni kaiševi su ti oko zglobova šaka i gležnjeva, tako da se susreću u piramidi iznad tvojih leđa. Otvaraš skorele oči i shvataš da je oko tebe sivilo polumraka... Kao da si u tamnici iz koje nema izlaza. Polako postaješ svestan prisustva oko sebe... Neki ljudi... Sedi ljudi sede oko tebe. Sedi ljudi u savršeno skrojenim odelima sa čelično plavim protestantskim očima sede u krugu oko tebe i posmatraju te kao ono isto prašče.

Shvataš. To su oni - oni što su imali da ti daju ono što si mislio da ti je trebalo. Ali, to nije bilo ono što ti je trebalo, to sada razumeš i sada vidiš svu svoju glupost u svoj njenoj veličanstvenosti. Jer ti nisi umeo s tim parama, nikada nisi umeo s parama, kmetčina bedna kakav si. Nisi umeo da ih uložiš. Umeo si samo da se ložiš. I da ih potrošiš. A sada si njihov iako nikada nisi mislio da će to stvarno biti tako. Njihov si i nema dalje.

Iz sasušenog grla pokušavaš da pustiš zvuk, krik užasa ili preklinjući vapaj - ali nemaš snage, isceđen si skroz, a usta su ti još i zapušena, sav si vezan, sav si njihov i iz grla ti izlazi samo jedno krkljajuće: