Moć navike

Nikad nisam mogao sebe da ubedim da ustanem rano. Uvek je moja lenjost dolazila do izražaja. Alarm mi je, manje-više, služio samo da ga isključim, izgovorim ''jebiga, spava mi se'', okrenem se i nastavim sa snom.
Ali, jednog dana je vlasnik dvorišta koje se graniči sa zgradom u kojoj provodim studentske dane rešio da treba nešto da doradi u njemu. Svakog jutra su dolazili su građevinci i počinjali posao od 9 sati izjutra.
S obzirom da zgrada u kojoj sam podstanar potiče verovatno iz perioda dok je još Kralj Aleksandar karao po Francuskoj pre nego da ga roknu, tako da nema baš najbolju zvučnu izolaciju. Ali. još gore od toga, ispostavilo se da po nekim akustično-fizičkim-kurčevim zakonima svi zvuci sa obližnjeg gradilišta se skupljaju, prenose i završavaju tačno u mojoj sobi.
Svakog jebenog jutra od 9 sati, ja sam imao utisak da se ustvari nešto šljaka u mojoj sobi. Uzalud sam pokušavao da ignorišem zvuke i nastavim sa snom. To je jednostavno bilo nemoguće. Ti zvuci su bili toliko jaki da sam mogao da procenim šta se tačno u tom trenutku radi. ''Aham, sad postavljaju skele. Sad molerišu. Sad kucaju neke daske...''

I onda jednog jutra, kao i svakog drugog, budim se u 9. Ali sad je bilo nešto drugačije. Nema buke! Sav ushićen, proveravam da li stvarno nema buke ili sam ja ogluveo. I stvarno nije bilo buke! Kako su iznenada došli, tako su majstori iznenada i otišli. Sav srećan što više neću proživljavati jutarnju torturu, vraćam se u krevet i pokušavam da zaspim. Ali tuki... Iz nekog razloga ne mogu.
Ono što sam ja bezuspešno pokušavao ceo život kroz osnovnu i srednju školu, a i kasnije, hipotalamus (ili koji već deo mozga zadužen za budnost) je uradio sad sam od sebe: Izgradio naviku redovnog jutarnjeg buđenja. Svakog jutra, ma koliko pospan i umoran bio, ja se budim u 9 bez mogućnosti da nešto promenim po tom pitanju...
I onda, po neki put, tako iznerviran izađem na prozor i najebem se keve radnicima kojih već dugo nema tu. Onako, iz navike...